Rekli su joj da ŽENA BEZ MUŠKARCA NIKADA NEĆE UMETI DA SLIKA, a onda je ona stvorila dela koja su LEPOTOM ZADIVILA SVET

Tina Blau čitavog života borila se protiv predrasuda, osuđivanja i za svoje mesto u svetu umetnosti koji je u tom trenutku pripadao isključivo muškarcima. Život je provela prevazilazeći probleme koje je društvo bacalo na nju i postala jedina slikarka jevrejskog porekla svoje generacije koja je za života dobila priznanje.

Tina Blau rođena je 15. novembra 1845. godine. Zahvaljujući očevoj podršci od malih nogu je učila da slika. Pohađala je časove kod privatnog nastavnika Avgusta Šefera koji je prepoznao njenu ljubav prema prirodi i podstakao je da slika pejzaže.

Zahvaljujući ocu, Tina Blau je u mladosti proputovala celu Habzburšku monarhiju – Češku, Moravsku i Transilvaniju i u tom periodu su nastala njena prva dela. Ostalo je zabeleženo da je tokom tih putovanja devojka bila jako nostalgična, da joj je dom mnogo nedostajao i da se u pismima često žalila da je niko ne razume i da joj se muške kolege podsmevaju.

- Ako zaista želiš da postaneš umetnica, moraš da naučiš da prevaziđeš probleme - podučio ju je otac u jednom pismu koje joj je poslao u vreme dok je bila u Transilvaniji.

I zaista, bila je to pouka koje se Tina držala do kraja života - život je provela prevazilazeći probleme koje je društvo bacalo na nju i postala jedina slikarka jevrejskog porekla svoje generacije koja je za života dobila priznanje.

U muškom svetu…

Kao i mnogim drugim umetnicama tog vremena, i Tini je bilo onemogućeno umetničko obrazovanje u školama. Umesto toga morala je da dobija privatne časove. U svojoj želji da postane slikarka istrajala je samo zahvaljujući očevoj duhovnoj, ali i materijalnoj podršci.

Kada nije slikala ono što je videla na putovanjima, Tina je inspiraciju pronalazila u okolini Beča i od sredine 19. veka uradila nekoliko slika koje su bile jako lepo prihvaćene od strane publike. Ipak, njeno najpoznatije delo, “Proleće u Prateru” iz 1882 izazvalo je pravi mali skandal u Beču kada, u prvi mah, nisu želeli da ga prihvate na izložbi u Künstlerhaus-u.

Tina je onda sa istom slikom otputovala u Pariz i na izložbi naredne godine čuveni slikar Hans Makart delo je proglasio za najbolje i nagrađeno je na Pariskom salonu.

- Da nisam žensko, moj rad bi u Beču, kao što je u Parizu i Minhenu, bio priznat ne samo kao nezavisan nego i kao rad ispred svog vremena. Kolege me poštuju, ali kada dođe do toga da treba da budem tretirana ranopravo sa njima u smislu vrednovanja mog dela, onda me ostavljaju po strani - izjavila je Tina nakon ovog događaja.

Kao i Emil Jakob Šindler, Karl Mol, Teodor fon Herman, Igo Darno, Mari Egner i Olga Vizinger-Florijan, Tina Blau pripadala je “bečkim atmosferičnim impresionistima” poznog 19. veka. Za njih su govorili da su majstori trenutka, da uspevaju da uhvate i ono slikovito, ali i ono teskobno u svom vremenu. ⁠

Ipak, zbog poređenja sa Šindlerom Tina je godinama bila u njegovoj senci, a njihovu saradnju kritičari su koristili da dokažu kako “žene ne mogu da stvaraju umetnost bez muškaraca da ih usmeravaju”. Iako su u radu bili ravnopravni saradnici odnos Šindlera i Tine počeo je da se gleda kao odnos “učitelja i učenice” što nikako nije bila istina.

Ugledni likovni kritičar Artur Rosler otišao je toliko daleko da je, iako je hvalio talenat Tine Blau, ipak isticao da su njena dela najbolja ilustracija činjenice da “žene nemaju svoja sopstvena umetnička dela”.

U muškom svetu Tini je, kao i njenim koleginicama, bilo uskraćeno priznanje prave umetničke kreativnosti.

Tina Blau je život posvetila tome da promeni takvo mišljenje!

Umetnost kao životni poziv

Tina Blau je i u privatnom životu “živela za umetnost”. 1883 udala se za kolegu Henriha Langa, nemačkog slikara ratnih prikaza i konja. Zbog njega je promenila veru prešavši iz judaizma u evangelističku crkvu.

Par se preselio u Minhen i Tina je od 1883. predavala pejzaž i mrtvu prirodu na Ženskoj slikarskoj akademiji u Minhenu postigavši tako veliki prodor žena u branšu koja je do tada bila rezervisana isključivo za muškarce. Upravo tu je i imala svoju prvu veću samostalnu izložbu. Usledile su izložbe u Berlinu, Drezdenu, Lajpcigu, Hamburgu, Parizu, a Tina je slavu stekla i dalekoj Americi, gde je izlagala u Čikagu.⁠

Smrt voljenog muža 1891. duboko je potresla Tinu. Nakon toga provela je čitavu deceniju lutajući po Holandiji i Italiji. Nakon toga vratila se u Beč, gde je zajedno sa Rozom Majreder i drugim slikarkama osnovala “Umetničku školu za žene i devojke“, mesto na kome će se u decenijama koje su usledile školovati prve generacija akademski obrazovanih slikarki.

U to vreme Tina je, makar delimično, dobila priznanje koje je zaslužila.

- Ona je bila prva od nas koja je videla i učinila svetlost i vazduh na slikama modernim i to u vreme kada su čak i nači najpoznatiji pejzažisti bili zaglavljeni u tradicionalnim kolorističkim formulama - zapisao je 1909. slikar i antikvar Žak Seligman.

I u poznim godinama Tina je bila veoma produktivna - njene slike su do kraja bile prepune boja i zračile su optimizmom čak i kada je zdravlje počelo da je izdaje. Do kraja života, volela je prirodu i gajila posebno duboku vezu sa njom.

- Koristim isti studio i leti i zimi. To mi omogućava da živim usamljeno i izdvojeno, u bliskom kontaktu sa prirodom koju toliko volim - zapisala je u jednom pismu.

Tina Blau iznenada je preminula od infarkta 1916. godine, u jeku Prvog svetskog rata. ⁠

* Tekst je urađen u saradnji sa Austrijskim kulturnim forumom Beograd.