DIKA NOVOG SADA: Za Srbe je dao zdravlje, za Srbiju je žrtvovao slobodu i bio i ostao NAJVEĆI POLITIČAR U ISTORIJI VOJVODINE

Prošlo je više od sto godina od prisjadinjenja Bačke, Banata, Baranje i Srema Srbiji. Iako je ovaj istorijski događaj veoma bitan, u srpskoj javnosti se ne pominje mnogo. Tako je u prilično veliku senku pao i najzaslužniji čovek za ujedinjenje Srba severno od Save i Dunava sa onima južno od ovih reka - Svetozar Miletić.

U februaru 1826. srpski narod u Austrijskom carstvu je dobio dve svoje velike istorijske institucije - u Pešti je stvorena Matica Srpska, a u Mošorinu je rođen Svetozar Miletić. Tog snežnog, hladnog i maglovitog 22. februara 1826. srpskom narodu duvao je vetar istorije u leđa - dobio je najznačajniju kulturnu instituciju i najeminentniju političku figuru severno od Save i Dunava.

Svetozar Miletić je bio jedan od najobrazovanijih Srba svog vremena. Osnovnu školu je završio u Titelu, a Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu kao najbolji đak od njenog osnivanja. Po položenoj maturi, upisuje se, 1844. godine, na Evangelistički licej u Požunu (današnjoj Bratislavi), a pravo upisuje u Pešti.

U Beču 1854. postaje doktor pravnih nauka, a advokatski ispit polaže dve godine kasnije u Novom Sadu, gde se narednih deset godina sa uspehom bavio advokaturom.

Shvativši da moraju da imaju nacionalni projekat, Miletićevo školovanje su pomagali imućni i ugledni Srbi tog doba. Još tokom studija u Požunu Miletić se priključio radu srpske đačke družine koja je brojala 40 članova i delovala pod uticajem sveslovenskih ideja. Oni izdaju časopis Srpski Soko, u kome Miletić objavljuje svoje prve književne i političke tekstove.

Prvi Srbin gradonačelnik Novog Sada

Svetozar Miletić učesnik je revolucionarnih i nacionlnooslobodilačkih previranja u Južnoj Ugarskoj 1848. i jedan je od organizatora prve skupštine Ujedinjene omladine srpske i Družine za oslobođenje i ujedinjenje srpsko.

U Ugarskom i Hrvatskom saboru pokazao se kao neumoljivi borac, nadareni besednik i iskusni političar. Na funkciju gradonačelnika Novog Sada izabran je 20. marta 1861. kao prvi Srbin na toj funkciji i ujedno i najmlađi gradonačelnik u istoriji. Bilo mu je 35 godina.

Svetozar Miletić je oko sebe imao ljude od ozbiljnog intelektualnog i moralnog kredibiliteta i integriteta. Prvi saradnici u Magistratu bili su mu Jovan Jovanović Zmaj i Jaša Ignjatović, a drugovao je i sa Lazom Kostićem.

Kao gradonačelnik, proglasio je srpski jezik zvaničnim, a ukinuo nemačku realku. Zalagao se za podizanje zdanja Gradske kuće u srpskom delu Novog Sada. U tom vremenskom periodu Miletić je bio i predsednik Srpske čitaonice, kada se pod njenim okriljem osniva Srpsko narodno pozorište.

Ovoliko “talasanje” nije moglo proći bez odgovora iz Pešte pa ugraska vlada odgovara suspenzijom sa mesta gradonačelnika.

Političar i novinar

Srpsku narodnu slobodoumnu stranku Miletić osniva te burne i dinamične 1861. godine. Ona je prvi organizovani nacionalni pokret kod Srba u Austrijskom carstvu. Program stranke je prvenstveno bio okrenut ka Srbima u Monarhiji, ali 1869. godine njeni organi usvajaju i dopunu programa gde se bave opštom nacionalnom problematikom, te na izvestan način predstavlja i nacionalni program.

Srpska narodna slobodoumna stranka je bila kako nacionalna, tako i građanska stranka jer je Miletić i te kako shvatao vreme u kome živi, pa čak i ono koje će doći nakon njegove smrti. Zastupao je ideje liberalnog građanstva, a upamćeno je i da je često govorio: “Mi smo Srbi, ali i građani”.

Godine 1866. Miletić je pokrenuo najznačajniji i najuticajniji dnevni list kod Srba u Austrougarskoj - Zastavu. On je bio njen dugogodišnji urednik i autor velikog broja tekstova.

Miletić u zatvoru

Prvi put Miletić je zatvoren 1870. godine i u zatvoru je proveo punih godinu dana - od oktobra do oktobra.

Slobodarski duh u domu Miletića

Lako se može zaključiti da se u kući Miletića uvek gajio slobodarski duh. Ćerka Svetozara Miletića, Milica Miletić, bila je jedna od najvećih feministkinja svog doba. Zalagala se za opismenjavanje i emancipaciju žena.

Školovala se u Novom Sadu, Pešti i Beču. Govorila je srpski, mađarski, nemački, francuski i engleski jezik. Osnovala je list "Žena" koji je izlazio od 1911. do 1922. i žensku čitaonicu "Posestrima" koja je radila od 1910. do 1914. i od 1918.

Bilo je to vreme njegove najveće popularnosti. Po izlasku sa robije postao je heroj kome su priređivali manifestacije, ljudi su ga pozdravljali, a čika Jova Zmaj mu je spevao i pesmu u kojoj u jednoj strofi kaže: “Diž’te decu iz kolevke da zapamte njegov lik!”

Slično, prota Vasilije Vasa Živković napisao je pesmu “Svetozare Miletiću” koja je uskoro pretočena i u kompoziciju. Nije bilo poznatije srpske kafane, a da se iz nje nije orilo: “Ni brige te, sivi tiću, mi smo s tobom, Svetozare Miletiću”.

Međutim, najgore je tek dolazilo… Zbog njegovog političkog delovanja ugarske vlasti su ga ponovo uhapsile u julu 1876. U montiranom procesu osuđen je na šest godina zatvora. Ima indicija da je na robiji bio psihički i fiziki maltretiran, a počeo je i da ozbiljno poboljeva.

A, kako nesreća nikada ne ide sama, Miletiću su uskoro stigle i loše vesti. Za vreme robovanja, jedan od njegovih najbližih saradnika, Miša Dimitrijević, preuzeo je kontrolu nad “Zastavom” i promenio uredničku politiku. Odjednom, nije se više izveštavalo o Miletićevom tamnovanju, nije bilo reči o pravima Srba u Ugarskoj, o položaju manjina u dvojnoj monarhiji, već se ostoreno dodvoravalo vlastima.

Svetozara Miletića na kraju je pomilovao sam Austrougarski car i to na molbu njegove ćećrke Milice Miletić. Izašao je iz zatvora 1879. ali ovoga puta kao potpuno slomljen čovek.

Poslednje godine

Srpski književnik i publicista Lazar Tomanović je zapisao da je Miletić bio mučenik srpskog naroda, “da je zbog tamnovanja narušio svoje telesno (išijas) i duhovno zdravlje i da svakodnevno propada”.

“Pri izlasku iz zatvora, sa 54 godine, izgledao je kao starac od 70 godina”, zapisao je Tomanović.

Iako zdravstveno desetkovan, Miletić je povratio kontrolu nad "Zastavom". Za glavnog urednika je izabrao zeta Jašu Tomića. Neko vreme je izgledalo da mu se stanje popravilo, ali bolest se vratila 1892. u još žešćem obliku.

Do kraja života Miletić se više nije oporavio i nije se uključivao u politički život. Iako je imao burak život, kažu da je poslednje godine proveo mirno, kod sina doktora Slavka Miletića u Vršcu.

Umro je u tom gradu, 4. februara 1901. u 75. godini života. Na večni počinak na Uspenskom groblju u Novom Sadu ispratile su ga hiljade ljudi.

A posle…

Nakon pobede srpske vojske u Prvom svetskom ratu, današnja Vojvodina se prisajedinila matici Srbiji, a nakon toga zajedno sa Srbijom ušla u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca.

Svetozar Miletić nije započeo, a ni završio borbu za nacionalno oslobođenje prečanskih Srba, ali jeste izneo tu borbu. Bio je najznačajnija ličnost u toj borbi, i kopča između početka i kraja te borbe. Proganjan, zatvaran, ugnjetavan i maltretiran, ipak se nije odrekao ni svojih ideja ni Srbije. Bio je i ostao jedan od najznačajnijih političkih vođa Srba u Vojvodini.

Spomenik Svetozaru Miletiću postavljen je 1939. godine u centru Novog Sada. I danas ponosno stoji na Trgu Slobode, podsećajući nas na ovog velikog čoveka.

Autor teksta: Vladimir Stanisavljev