PRESEDAN U ISTORIJI DIPLOMATIJE: Dan kada se SRPSKA ZASTAVA viorila na vrhu Bele kuće
/
Te 1918. godine Prvi svetski rat u Evropi je i dalje goreo. Posle više godina ustezanja i protivljenja javnosti 1917. u rat su konačno ušle i Sjedinjene Američke Države, sa odmornom i svežom vojskom, dobro opremljenom i spremonom.
Srpska vojska, ili ono što je ostalo od nje, oporavljena i sa elanom svojstvenim ljudima iz naših krajeva, tada je već bila na Solunskom frontu i bila je bitke koje će joj omogućiti povratak u okupiranu domovinu.
Iako nije uzela direktno učešće u oslobađanju Balkana, Amerika je bila upoznata sa svim što je srpski narod prošao poslednjih godina rata. Javnost ove zemlje bila je veoma naklonjena Srbima i razumela je patnje kroz koje je stanovništvo prošlo.
Nezapamćen slučaj – da se jedna država sa Vladom, vojnom komandom, vojskom i dobrim delom stanovništva izmesti sa svoje teritorije i nastani u drugoj državi – izazivao je divljenje amričkog stanovništva.
Zbog svega ovoga, predsednik SAD Vudro Vilson učunio je presedan – izdao je naređenje da se 28. jula 1918, na četvrtu godišnjicu od napada Austrougarske na Srbiju, na svim javnim institucijama u Americi postavi srpska zastava. Tako se trobojka zaviorila i na jarbolu na Beloj kući.
Tog leta u Americi je održan niz manifestacija za pomoć Srbiji. Iza čitavog projekta su stajali Ljubomir M. Mihailović, srpski poslanik u Vašingtonu i Mihajlo Pupin, čuveni naučnik našeg porekla i lični prijatelj Vudroa Vilsona.
Na centralnoj svečanosti, predsednik Amerike je Srbima poslao poruku.
“Borba srpskog naroda za slobodu i pravo kao aspiracije svih velikih slovenskih naroda za priznanje njihovog nacionalnog identiteta i njihovog prava na samoopredeljenje kao i slobodnu političku akciju, privlače danas više nego ikad pažnju celog sveta i moraju pridobiti simpatije svakog onog koji vidi ono što svakog dana biva sve jasnije državnicima svih naroda – da budućI svetski mir zavisi od pristanka naroda na sudbu koja se tiče njihove sreće I budućnosti”
Ostao je zabeležen i proglas koji je predsednik Amerike izdao svom narodu. U njemu je pisalo:
“U nedelju 28. jula pada četvrta godišnjica od dana kada je divni narod srpski, objavom rata od strane Austro-Ugarske, bio pozvan da brani svoju zemlju i svoja ognjišta od strane neprijatelja spremnog da ga uništi.
Plemeniti je taj narod odgovorio. Tako čvrsto i hrabro oduprli su se vojnim snagama zemlje deset puta većim od njihovog stanovništva i vojne moći, i tek kada su tri puta proterali Austrijance i nakon što su Nemačka i Bugarska pritekle u pomoć Austriji, bili su primorani da se povuku preko Albanije. Pošto je njihova zemlja bila opustošena i njihovi domovi razoreni, duh srpskog naroda nije bio skršen. Njihova ljubav prema slobodi ostala je neumanjena.
Da se narod Sjedinjenih Američkih Država, privržen očiglednoj istini da je pravo naroda svih država, malih ili velikih, da žive sopstvenim životom i da biraju svoj sopstveni oblik vladavine, priseti načela za koje se Srbija viteški borila i propatila – onih istih načela za koja se zalažu Sjedinjene Države.
Ne bismo smeli zaboraviti ni istorodne narode velike slovenske rase – Poljake, Čehe i Jugoslovene koji, sada pod vladavinom tuđinaca, čeznu za nezavisnošću i nacionalnim jedinstvom. Ovo se ne može obeležiti na najprikladniji način do u crkvama.
I zato pozivam narode Sjedinjenih Američkih Država, svih vera i veroispovesti, da se okupe na svojim mesnim bogosluženjima, u nedelju 28. jula, u cilju davanja izraza podrške ovim podjarmljenim narodima i njihovim rođacima u drugim zemljama.”
Rat se na kraju završio i pobedili su “naši”. Ipak, odnos Srbije i Amerike s godinama se pogoršavao, a priča o zastavi i podršci koju je naš narod nekada imao kod dalekih i stranih Amerikanaca, ostala je samo lepa uspomena.
