Izgleda kao obična, stara slika, ali krije NEVEROVATNO TUŽNU PRIČU! Pažljivo gledajte – ŠTA NIJE U REDU SA FOTOGRAFIJOM? (FOTO)
/
U viktorijanskoj eri širom Evrope, ali i Amerike, postala je rasprostranjena verovatno najmorbidnija praksa u istoriji fotografije. Reč je o fotografisanju mrtvih, ali u pozama kao da su živi, u svakodnevnim životnim aktivnostima. Takva usluga je bila veoma skupa, a trebalo je da bude način da porodica sačuva uspomenu na svoje najmilije nakon njihove smrti.
Tokom viktorijanske ere, smrt je sa sobom donosila i neke, sa današnje tačke gledišta, veoma neobične i pomalo morbidne običaje.
Na primer, kada bi neko preminuo, uglavnom bi ostajao u kući sve do sahrane. Ko je želeo, mogao je da vidi pokojnika i oprosti se. Cveće se polagalo na telo, ne samo zbog vizuelnog efekta, već i kako bi prekrilo miris truleži.
Takođe, sva ogledala u kući bi se prekrivala crnom tkaninom, satovi bi se zaustavljali tačno u vreme smrti, a udovice su morale da nose crninu najmanje četiri godine nakon smrti muža.
Ipak, od svih običaja u Viktorijanskoj eri praksa fotografisanja preminulih u pozama iz svakodnevice koju su vodili dok su bili živi svakako je najmorbidnija.
Skupa praksa
Ulagao se veliki trud kako bi pokojnici izgledali živo na fotografiji, a ako im to nije polazilo za rukom, fotografi bi ih slikali tako da izgleda kao da spavaju.
Fotografisanje “post mortem” bilo je svojevrsan luskuz dostupan samo bogatima sve do 1850. godine, kada su se pojavile i nešto pristupačnije fotografije. Do 1860. većina je praktikovala da ima ovakve fotografije sa svojim bližnjima koji su napustili ovaj svet.
Mnogi su se odricali i dobrog dela imovine, kako bi imali ovakvu uspomenu, a zbog osetljivosti cele situacije, fotografi su uvek dobro naplaćivali. Pored usluge samog snimanja, oni su morali da osmisle i temu.
Pozicija tela na tim fotografijama bi se vrlo vešto i lukavo osmišljavala, tako da pokojnici zaista izgledaju kao da su i dalje živi i bave se uobičajenim aktivnostima, premda su većini oči na slikama zatvorene.
Upravo zbog toga, najčešće rešenje bilo je praviti takvu kompoziciju u kojoj preminula osoba spava. Ponekad bi porodica držala pokojnika, ili bi se on oslanjao na njihova tela… Ponekad bi ih vezivali pojasevima…
Uspomena na decu
Još morbidniju notu celoj praksi daje činjenica da su glavni “glumci” na ovim fotografijama najčešće bile bebe i mala deca jer je stopa smrtnosti kod najmlađih u to vreme bila ogromna.
Porodica je neretko želela da na slici deca rade nešto što su volela (poput igranja sa lutkama), jednostavno spavaju ili da se svi familijarno fotografišu sa pokojnim detetom.
Iz današnje perspektive ova praksa je užasno morbidna, ali u vreme kada su deca umirala u ranom detinjstvu, za roditelje ovo je bilo veoma utešno – želeli su da održe sećanje na svoje prerano otišle najmilije.
