ODLAZAK SLAVNOG ČUVARA ZEJTINLIKA: Više od pola veka DEDA ĐORĐE je pamtio OVE REČI OCA o Srbiji i Srbima

Đorđe Mihailović, poznatiji kao deda Đorđe, čuvar Zejtinlika u Solunu, preminuo je u 96. godini.

Svako ko je ikada posetio Zejtinlik, srpsko vojničko groblje u Solunu, znao je za njega. Deda Đorđe je decenijama, nekada srčano i žustro, nekada tiho i polako, pričao priče i od zaborava čuvao sećanje na slavne dane prošlosti i div junake kojima je daleka Grčka postala poslednje počivalište.

Jer, tako je htela sudbina… Prvi čuvar groblja bio je Đorđev deda - Savo Mihailović, solunski dobrovoljac, Srbin iz Grblja kod Boke kotorske. A on nakon rata nije želeo da ostavi svoje pale drugove. Umesto toga, sakupljao im je kosti - od Gorničeva do Bitolja, sa Kajmakčalana, Veternika, Dobrog Polja, Kožara i Kozjaka… vadio ih je iz plitkih grobova gde su bili zakopani nakon boja, da ih sahrani i pruži im večni spokoj.

Deda Savo umro je 1928. Baš u godini kada je rođen Đorđe. Sahranjen je kako i dolikuje, kraj svojih drugova na Zejtinliku.

Po smrti Save posao čuvara srpskog vojničkog groblja preuzeo je njegov sin - Đuro. On je nastavio započeti posao, preuzevši od oca misiju. U Grčkoj je dočekao nove osvajače. Kažu da je on bio taj koji je groblje spasao od nacista 1941. Kada su došli da opljačkaju mauzolej rekao im je da tu ima i njigovih predaka, da ima mnogo grobova obeleženih sa “N.N.” i da to može da znači i “Nepoznat Nemac”. Osvajači su odstupili.

Kada je Đuro umro 1961. Đorđe nije imao dilemu - pridružio se ocu i dedi i nastavio večnu stražu Mihajlovića nad sećanjima i palima.

- Moj otac Đuro, on je sve do smrti, a to je bilo 1961. godine, čuvao ovo sveto mesto. Meni je kazao: “Ti me nasledi”. To je čast, rekao mi je, a čast, sine, nema cenu. Zastava koju držiš, da ne padneš... Tako je njemu govorio njegov otac, tako on meni - ispričao je jednom prilikom.

I Đorđe je sa ponosom i prikosom nastavio posao svojih predaka. Svaki dan je bio na groblju, retko je putovao, a dani kada zbog bolesti nije došao na posao mogli su se nabrojati na prste jedne ruke.

Posedovao je neverovatno znanje o srpskoj istoriji i geografiji. Znao je samo po prezimenu koja porodica potiče iz kog kraja, kao i raspored grobova na Zejtinliku. O skoro svakom znao je da ispriča i priču o onome koji tu počiva.

Neumorno, decenijama je dočekivao sve koji su posećivali ovo mesto… uvek u vojničkom odelu, sa šajkačom na glavi i osmehom na licu. Kada su godine pristigle, pomagao se štapom, ali bistar pogled i istinska radost kada vidi da se potomci još uvek sećaju palih za slobodu, uvek je bila tu.

Žalio je jedino što nije imao muške dece da ga naslede već ćerku i unuke. Deda Đorđe na poslu čuvara ostao je sve do maja 2022. kada je konačno bilo vreme da preda posao mlađim naraštajima.

- Deda Savo je preneo na mog oca ove reči, a on ih je ispričao meni: “Ne zaboravi, sine, nikada bol sa kojim su naši, srpski vojnici, hranili čežnju za povratkom kući, robovali krvavo parče svoje zemlje da bi se u nju vratili. Da zagrle porodice koje ih nisu dočekale. Decu, koja ih nisu upamtila”. Danas ja ovo govorim njihovim potomcima. Oni plaču. Kažu: “Da im se barem ovim suzama odužimo”. Ja te suze poštujem, ali ih ne volim. Odgovorim im: “Deco, vaš dug nije da plačete, već da ne zaboravite junake”. Nijedan narod nije imao sreće u zaboravu takvih ratnika - govorio je.

Njegova porodica više od 100 godina dobrim je zadužila Srbiju. Neka im je slava!