“Razumite, deco, ponos je to..." Evo kako je govorio DEDA ĐORĐE, ČUVAR ZEJTINLIKA i poslednji simbol Velikog rata

Đorđe Mihailović, poznatiji kao deda Đorđe, čuvar Zejtinlika u Solunu, preminuo je u 96. godini. Više od šest decenija on je čuvao poslednja počivališta, ali i sećanja na slavne junake pale za slobodu u Velikom ratu. A evo šta je o tome govorio…

Deda Đorđe je na srpskom vojničkom groblju na Zejtinliku proveo život. Nedaleko odatle je rođen, tu je odrastao, zasnovao porodicu… u stanu preko puta groblja je do poslednjeg dana i živeo.

I svakoga je dočekivao. Od 1961. kada je od oca preuzeo posao čuvara nije bilo dana da ne obiđe grobove, sačeka posetioce i ispriča im priču slavnog mesta koje mu je povereno na čuvanje. Uvek sa opancima na nogama, šajkačom na glavi i u vojničkoj uniformi. Recitovao je stihove Vojislava Ilića Mlađeg i ispijao domaću rakiju - po jednu, za dušu.

A evo kako je Đorđe Mihailović govorio o sebi, svom poslu, Srbima, istoriji…

“Moj otac Đuro, on je sve do smrti, a to je bilo 1961. godine, čuvao ovo sveto mesto. Meni je kazao: “Ti me nasledi”. To je čast, rekao mi je, a čast, sine, nema cenu. Zastava koju držiš, da ne padneš... Tako je njemu govorio njegov otac, tako on meni.”

***

“Deda Savo je preneo na mog oca ove reči, a on ih je ispričao meni: “Ne zaboravi, sine, nikada bol sa kojim su naši, srpski vojnici, hranili čežnju za povratkom kući, robovali krvavo parče svoje zemlje da bi se u nju vratili. Da zagrle porodice koje ih nisu dočekale. Decu, koja ih nisu upamtila”. Danas ja ovo govorim njihovim potomcima. Oni plaču. Kažu: “Da im se barem ovim suzama odužimo”. Ja te suze poštujem, ali ih ne volim. Odgovorim im: “Deco, vaš dug nije da plačete, već da ne zaboravite junake”. Nijedan narod nije imao sreće u zaboravu takvih ratnika.”

***

“Ne mogu da zaboravim jednu sliku. Došle starine, godina kao što ja sada imam, i više. Pratili su ih sinovi, unuci. Pridržavali ih, a oni padaju uz krstove saboraca. Bila je to njihova poslednja poseta Zejtinliku. Vadili su iz nedara suve šljive, jabuke... Neko grumen zemlje doneo, neko voštanicu. Svi plaču. Ja stežem srce, pa plačem samo kad niko ne vidi. Plačem za svima koji ovde počivaju, stradali u čežnji za otadžbinom, majčinskom suzom. Svojim kućnim pragom, njivom, zaustavljenim plugom u rodnoj oranici.”

***

“Sve je više mladih Srba koji dolaze. Nema dana da ne dođu. Popijemo za pokoj duše zavičajnu rakiju. Oni se slikaju. Neki pod ličkim, neki pod crnogorskim kapama, svi uz zastave slavnih divizija. Ličani, Crnogorci, Bosanci...Svi smo mi Srbi. A mnogi me pitaju kako to da sam i u ovim danima na Zejtinliku... Kažem im: tako što sve mislim da su ovi junaci živi. Tako im i služim. Tako, kao da su mi najrođeniji rod. Oni su me obavezali žrtvom za slobodu otadžbine.”

***

“Bez šajkače iz kuće nikada nisam izašao. Ona je simbol srpskog seljaka - vojnika u balkanskim ratovima i u Velikom ratu, kada su Srbi ispisali najsvetlije stranice naše istorije. Niko mi nikad nije prigovorio zašto je nosim. Ponosio sam se, i to su cenili svi koji su dolazili na Zejtinlik. I Svetlani sam rekao: "Šajkača i ja, zauvek. Kad pođem ja, i ona će sa mnom.”

***

“Razumite, deco, ponos je to što služim ovima koji su nas nadvisili.”