ISTORIJSKI ZABAVNIK PREPORUČUJE: Dnevnici srpskih velikana

U mesecu knjige kada proslavljamo pisanu reč sa vama delim preporuke za neke naslove koji su na mene ostavili veliki utisak. Ovoga puta, predstavljam vam najlepše dnevničke zapise.

I, bilo da se opredelite za svedočanstva o burnim događajima koji su promenili istoriju sveta ili za nežnu, lirsku dramu koju proživljava jedna zaljubljena duša, u tri dnevnika koja vam autorka preporučuje pronaći ćete iskrene i autentične zabeleške koje će vam dočarati kako duh prošlih vremena tako i sudbonosnih prilika koje su uticale na svetu u kome danas živimo.

Iz sna u san – Dnevnik Lenke Dunđerski

“U pismu, na njegov način, što sam i očekivala, nije bilo nijedne rečenice, samo – pesma“.

Dnevnički zapisi Lenke Dunđerski, fiktivni su izraz Slavice Garonje, koja je na sebe preuzela odgovornost da svojom imaginacijom nasluti sve skriveno u baladi o Lenki i Lazi. Iako postoje određeni faktografski zapisi o njihovom odnosu, većina je mistifikovana ili nepostojeća i ostaje u domenu slutnje.

Iako ne znamo ni da li je mlada Lenka uopšte vodila dnevnik, slobodni smo da pretpostavimo da jeste, budući da su spomenari i dnevnici bili veoma moderni kod mladih plemkinja. Skupljeni i zapisani u vidu ove intimne forme, naslućeni odnos Pesnika i Muze podsetiće nas na šekspirovsku tragediju, koja u ovom delu Slavice Garonje funkcioniše poput proročanstva i obeležava kraj ove storije.

Iako mistična, iznenadna smrt Lenke Dunđerski mogla bi se objasniti baš onako kako je to učinila Garonja. Slobodni smo poetizovati nepostojeće događaje ne zanemarujući opštepoznato, a istovremeno se kloneći očaja opštih mesta. Lota u Vajmaru, Tomasa Mana, još jedan je primer pokušaja imaginarne interpretacije realnog odnosa dvoje Ljudi.

Lenka i Laza zaslužuju i mnogo više ovakvih zapisa, samo ako je autor dovoljno odvažan, i nadasve siguran u svoje znanje i oštrinu svoga pera.

Jovan Dučić – Dnevnik 1937

“Pored ostalih najdosadniji čovek na svetu brazilski ambasador Jean Duval. – Kažu da mu se ubila žena. Odista on oko sebe seje tugu i zloću. Bolje bi bilo da mu se ubila majka, pre sto godina.“

Iako na granici sa sramnim voajerizmom, čitanje tuđih dnevnika grešno je zadovoljstvo oduvek. Fascinirali su nas dnevnički zapisi Tolstoja, Dostojevskog ili pak njihovih žena. Sloboda izražavanja koju nudi forma dnevnika, računajući da će sadržaj ostati zauvek skriven, upravo je ono što ga čini interesantnim i poželjnim kao štivo za čitanje.

Službovanje u Rimu Jovana Dučića sigurno ne bi bilo ni približno interesantno bez postojanja ovog dnevnika u koji je mogao da zapiše svoje misli nesputane i dezinhibisane, oslobođene diplomatskog tona.

S druge strane, kada se pojavi dnevnički zapis ovako znamenite ličnosti on nužno postaje i ozbiljna istorijska dokumentacija i veoma važan izvor za sve proučavaoce bilo istorije bilo književnosti.

* Za sve čitaoce Istorijskog zabavnika u periodu od 1. do 8. oktobra omogućen je popust od 40% na ove naslove. Poručivanje je moguće preko sajta Prometeja iz Novog Sada ili na broj telefona 0800 323 323.

U ovom dnevniku vidimo procesiju različitih znamenitih likova kojima je Dučić bio okružen, čitamo njegovo mišljenje, reklo bi se više nego iskreno, o različitim istorijskim događajima kao što je njegov sud o “večnom” jugoslovensko-bugarskom sporazumu, u čiju večnost nije verovao, ali i intimnije zapise kakvi su oni koji govore o njegovoj fascinaciji dona Anđelom, kao i mišljenja, lična i nesputana: “Zaljubljenoj ženi nije dovoljna slava ni orgija sa ljubavnikom, nego joj treba i šumni skandal: koji bi izneo na veliko sunce dva imena i dve sreće kojima tajna smeta, a koje pomračina unižava.“

Važno je i iznosi sud čak i ono što nije zapisano, kao što u ovom dnevniku izostaje Dučićev zapi o pregovorima u Rimu januara i marta, pre zaključenja italijansko-jugoslovenskog sporazuma, 25. marta 1937. godine. Iako je bio isključen iz pregovora, ipak je o njima bio obavešten i sa njima upoznat, a poznato je da je u pripremi odigrao ključnu ulogu sa mnogo diplomatskog takta i veštine.

Aleksandar Lazić - Dnevnik 1915–1916

Očima mladog Acka

“Svet gamiže na sve strane da Kruševac liči na jedan veliki mravinjak. Izbeglice daju žalostan i veoma bedan izgled, jadni, žalosni, pocepani, goli, bosi izgledaju oni. Sve je to begalo kao bez glave.“

Među prvim zapisima četrnaestogodišnjeg Aleksandra Lazića „Acka“, koji je za vreme Prvog svetskog rata učestvovao u povlačenju srpske vojske kroz Srbiju, Crnu Goru i Albaniju, čitamo užasne prizore koje je zatekao već prvog dana. Pratićemo i njegovo učešće u transportu izbeglica preko Jadranskog mora i kroz Italiju, kao i kroz gomnazijsko školovanje u Francuskoj, koje započinje u Aptu. Iako odvojen od svojih, Aleksandar neprestano ima svest o svom nacionalnom identitetu, pa ne podleže dečjim obestima već kaže: “Ali mi Srbi to sve s bolom i tugom u duši snosimo, samo za ljubav Otadžbine za koju ne samo treba trpeti, već i umreti. Zar mi da narušavamo ugled naše Otadžbine za koga su ginule hiljade najboljih sinova ove svete zemlje“.

Nimalo ne romantizujući stvarnost, Aleksandar zapisuje šta vidi i kako vidi iznoseći svoj lični utisak bez zadrške i bojazni da će neko zapise pročitati: “Priština ni malo ne zaslužuje da se o njoj govori. Prljave i posute đubretom su njene ulice. Nekaldrmisane (izuzev nekih), pune blata i splačina, kućama koje upola vire iz zemlje i arnautskim ćepenicama i udžerama su ulice obasute. Arnauti su stanovnici ove smrdljive i gadne varoši, samo Arnauti i više niko“.

Zahvaljujući Aleksandru Laziću imamo saznanja o raspoloženju vojnika, dnevnoj rutini vojnih službenika, ali i sjajne putopisne zapise što ovaj istorijski dokument čini žanrovski kompleksnim.