TIHI SVEDOK STRADANJA: Holanđanin koji je spasao Srbe, a koga je SRBIJA ZABORAVILA

Doktor Arčibald Rajs danas važi za najpoznatijeg "stranca koji je voleo Srbe". Ipak, i pre njega postojao je jedan čovek koji je zbog naše zemlje stavio na kocku sve, čak i sopstveni život. Zvao se Arijus van Tinhoven, a njegovo ime je nažalost uglavnom zaboravljeno.

Krajem leta 1914. godine iz Srbije je najveći broj ljudi bežao. Zahvaćena ratnim vihorom, zemlja se spremala za neminovni sukob sa kojim većina stranaca nije želela ništa da ima.

Ipak, u zemlju iz koje su svi bežali, jedan čovek je pokušavao da uđe. Arijus van Tinhoven, holandski lekar 29. jula 1914. godine, samo dan posle Austrougarske objave rata Srbiji, vozom je putovao za Beograd.

Doktor koji je inspirisao druge

Arijus van Tinhoven završio je medicinu u Amsterdamu. Zašto je, od svih zemalja u koje je mogao da ode, rešio da 1912. godine dođe baš u Srbiju i tu stupi u službu Crvenog krsta, nije poznato. Tek, kada se našao u žarištu sukoba, Arijus je uvideo da postojeće medicinsko osoblje kojim je Srbija raspolagala jednostavno neće biti dovoljno da zbrine sve povređene tokom Prvog Balkanskog rata.

Pošto holandski Crveni krst nije planirao da za Srbiju obezbedi ambulantnu službu, Van Tinhoven je pokrenuo svoje prijatelje, ugledne i bogate Holanđane, kako bi mu pomogli da skupe novac za ambulantu. U ovome su i uspeli.

O trošku srpske vlade ovoj ambulanti su se priključili još jedna medicinska sestra i jedan medicinski radnik, a van Tinhovenova posvećenost dovela je do toga da još Holanđana dođe u Srbiju kako bi pomoglo.

Van Tinhoven je otvorio u Beogradu privremenu bolnicu u kojoj je sam napravio i salu za operacije u kojoj se najveći broj zahvata sastojao od vađenja metaka iz ranjenika. U bolnici je ležalo najmanje dve stotine ljudi.

U van Tinhovenovoj pratnji stalno je bio i jedan stariji Srbin koji je radio kao tumač, ali je doktoru ubrzo stigla i pomoć u vidu kolega i medicinskih sestara sa svih strana sveta koje je njegov potez inspirisao da i sami dođu i pomognu Srbiji. Među njima bila je i Jakoba Marta de Hrote, medicinska sestra koja će postati njegova nerazdvojna pratilja i ljubav njegovog života.

Počasni građanin Valjeva

Krajem maja 1913. godine prvi Balkanski rat je bio završen i Arijus van Tinhoven se vratio u Holandiju. Pri odlasku iz Beograda za iskazanu hrabrost i posvećenost, od kralja Petra dobio je dva ordena.

Ipak, Arijus nije mnogo vremena proveo u domovini. Samo mesec dana kasnije počeo je Drugi Balkanski rat i Van Tinhoven se na molbu srpske vlade početkom jula vratio u Srbiju i ponovo otvorio svoju bolnicu. U narednih 36 sati neprekidno je operisao.

Sukob je brzo završen i bilo je vreme da je Van Tinhoven ponovo vrati u Holandiju. U domovini su mu priređene velike počasti. Kolege su isticale da je Van Tinhoven u Srbiji “proslavio holandsko ime”, a doktor je postao i počasni građanin Valjeva.

Skroman kakav je bio, Van Tinhoven je tvrdio da je učinio što i svako drugi i da je njegova glavna deviza bila da ko se nađe u takvim okolnostima prvi, mora da pomogne dvostruko.

I u kratkom periodu mira na Balkanu, Arijus van Tinhoven je pronašao način da pomogne Srbiji. Držao je predavanja u Berlinu o svojim iskustvima u Srbiji i pokušavao da smiri političke tenzije koje su krajem jula 1914. godine sve više eskalirale.

Šef hirurgije u “gradu mrtvih”

Kada je uvideo da je rat ipak neizbežan, Van Tinhoven je znao gde mu je mesto. Nije se ni vraćao u Holandiju. Telegramom je pozvao medicinsku sestru De Hrote, kupio je potrebne instrumente i poslao pismo kući tražeći novac.

Van Tinhoven je ponovo vršio operacije u Srbiji iako ovoga puta nije bila formirana nijedna holandska ambulanta – svi uključeni u zbrinjavanje ranjenih su delovali na sopstvenu inicijativu.

Postao je šef hirurgije u Vojnoj bolnici u Valjevu, gradu koji je uskoro, usled epidemije pegavog tifusa, postao pravi pakao na zemlji. Higijensko stanje u većini logora i bolnica bilo je užasno – ranjenici su umirali na sve strane, a mrtve nije imao ko da sahrani.

Medicinsko osoblje radilo je danonoćno, a mnogi lekari i sestre su uskoro i sami oboleli. Među njima je bio i Van Tinhoven koji je sredinom februara dobio pegavi tifus, usled čega je polovinom marta 1915. godine sa svojim odeljenjem morao da se vrati u Holandiju. Kažu da je dvanaest dana ležao bez svesti pod visokom temperaturom. Ipak, uspeo je da preživi i potpuno se oporavi.

Polovinom 1915. godine Van Tihhoven je bio ponovo na nogama. Ovoga puta priključio se Crvenom krstu Francuske i postao šef hirurgije. U prvim mesecima 1916. godine Van Tinhoven je određeno vreme proveo u Albaniji još jednom se susrevši sa svojim srpskim prijateljima. Holandske novine tih dana su prenele njegove reči da se stanje u kome se nalazi srpska vojska i strahote koje prolazi narod “ne mogu opisati”.

Masakr za koji svet nije znao

Van Tinhoven je na poziv srpskih vlasti učestvovao u istrazi ratnih zločina Austrougara u Srbiji. Kao i nešto kasnije Arčibald Rajs, i ekipa Van Tinhovena je konstatovala masakr koji su nad civilnim stanovništvom počinile austorugarske trupe.

Van Tinhoven je vodio ratne dnevnike i čuvao fotografije koje je napravio tokom svog boravka u Srbiji. Zahvaljujući ovim dokumentima Holandija je bila jedna od prvih evropskih zemalja koje su saznale za strahote koje su se tokom prvih godina Prvog svetskog rata dešavale u Srbiji, a naročito o upotrebi eksplozivnih i tzv. “dum-dum” metaka koji su prema međunarodnim konvencijama još u ono vreme bili zabranjeni.

Čovek koga je Srbija zaboravila

O tome šta je Arijus van Tinhoven radio nakon Prvog svetskog rata malo se zna. Oženio se Jakobom Martom de Hrote, medicinskom sestrom i njegovom nerazdvojnom pratiljom tokom ratnih godina.

Radio je kao hirurg i objavio svoja sećanja na dane provedene u Srbiji u knjizi “Strahote rata u Srbiji”. Preminuo je 1965. i sa suprugom počiva na javnom groblju u Nardenu, gradu u Holandiji gde je par živeo poslednjih godina života.

U Beogradu je 2006. osnovan Centar za naučnu i kulturnu saradnju Srbije i zemalja nizozemskog govornog područja koje je dobio ime ARIUS u znak zahvalnosti i sećanja na ovog čoveka.