Smejaćete se i plakati u isto vreme! OVAJ VIC su Srbi pričali tokom IZGNANSTVA NA KRFU i tako preživele Veliki rat

Ispada da nam se smisao za humor uopšte nije promenio, zar ne? I dalje se najbolje smejemo - sopstvenoj muci!

Nakon strašne Albanske golgote i izgnanstva naše vlade, vojske i naroda na Krf tokom Prvog svetskog rata na ovom ostrvu se formirala čitava jedna “mala Srbija”. Radile su škole, štampale su se novine, otvarale su se bolnice… Slavili su se Uskrs, Božić i krsne slave, bilo je krštenja, a i po nekog venčanja… Jer, život, koliko god teški uslovi bili, uvek nastavlja dalje!

Snagu i nepresušnu nadu u pobedu naših vojnika zabeležili su bezbrojni novinari, putopisci, ali i saveznički vojnici koji su se susretali sa Srbima tokom Velikog rata.

Jedan od najinteresantnijih zapisa ostavi je general Pijeron de Mondezir, komandant savezničke misije na Krfu. On je zabeležio “vic” koji su srpski vojnici tih dana pričali, a u kojem je najbolje oslikana sva vera i nada u konačnu pobedu, ali i sposobnost da se podnesu i najveće žrtve i da se i posle toga nasmeje – čak i na sopstveni račun.

“Gospod Bog oseti jednoga dana potrebu da se odmori, i reče Svetom Petru da naredi mir i tišinu na zemlji. On je već počeo da svlači obuću leve noge, kad se začu larma.

– Šta je to? – upita Gospod.

– To su Srbi – odgovori Sveti Petar.

– Šta hoće?

– Oni su u ratu sa Turcima.

– Ko je u pravu?

– Pa Srbi, Gospode. Uostalom, vi dobro znate da su Turci nevernici.

– Dobro. Zaštiti Srbe i neka me ostave na miru!

Srbi su potukli Turke… Bog postiže da se potpuno izuje. Začu se nova larma.

– Šta je?

– Srbi, Gospode.

– Opet! Pa šta hoće?

– U ratu su sa Bugarima.