Slavimo Svetu Petku, zaštitnicu žena, dece i starijih: Devojke, uradite ovo i sanjaćete budućeg muža

Svake godine, kada bi se strana kalendara okrenula na oktobar i kada bih videla crvenom bojom označen 27. u mesecu, u meni bi se budila ona najčistija dečja radost i nestrpljenje da taj dan što pre dođe. U našem domu bi tog trenutka počele pripreme i dogovori, pa bih čak i ja dobila neko zaduženje, a sreća koju sam mogla opipati u vazduhu, rasla bi iz časa u čas. Sve bi oko mene postalo nekako užurbano, a špajz prostorija u kući u koju sam najčešće zalazila. Tamo bih svakodnevno našla nešto novo, što će, znala sam, vrlo brzo poslužiti kao bitan sastojak neke mamine poslastice.

Tako mi je slava Svete Petke, zaštitnice žena, dece i starijih, koju moja porodica obeležava generacijama unazad, ostala u sećanju kao praznik koji bi nas sve ujedinio i okupio i mnogo pre nego što dođe.

Godinama sam mamu s divljenjem gledala kako veštim rukama danima pred slavu, a često i duboko u noć, oblikuje najlepše delicije kao od šale, kako joj ne treba knjiga recepata da bi iz njene kuhinje do stola doputovala jela koja mi svaki put bude neki novi doživljaj. Sa druge strane radnog kuhinjskog stola bio bi tata, koji bi sa najvećom preciznošću sekao mamine kolače, dok sam između njih stajala ja i sve to posmatrala. Divilo me je kako složno i posvećeno brinu o najsitnijem detalju, želeći da mi kroz svoj primer usade vrednosti koje će me pratiti kroz život. Mama je tad umela da mi pripoveda o svetiteljki koju slavimo dok istovremeno dodaje začin u čorbu, proverava dolmu za sarmu, muti fil moje najdraže torte, a sebi i tati sipa omiljenu C kafu u šoljice.

Naučila sam već tada, u najranijem dobu, da je Sveta Petka istorijska ličnost, svrstana u red svetih kao jedna od najvećih misionarki hrišćanske vere koja uživa poštovanje u celom pravoslavnom svetu. Znana kao zaštitnica, posebno ženskog roda, ali i dece i starijih, rođena je i živela je u gradu Epivatu, na teritoriji Turske, neposredno pre konačne podele hrišćanstva na pravoslavnu crkvu na istoku i rimokatoličku crkvu na zapadu, 1054. godine. Zapisi srpskog vladike Nikolaja Velimirovića govore da je njeno poreklo srpsko. Po zamonašenju u crkvi Svete Sofije u Carigradu, dobila je i drugo ime – „Paraskeva”.

Predanje koje svedoči o njenom čudesnom iskustvu kaže da joj se u snu javio anđeo koji ju je uputio da širi veru Hristovu. To je i učinila, a verovanje da njena čudesna moć pomaže, opstalo je i nakon smrti. Ljudi su nastavili da veruju u njeno isceliteljstvo, koristeći vodu na svetim izvorima koje je ostavila za sobom, a koji su danas deo vanvremenske tradicije. Narodno predanje kaže i da se ona često javlja vernicima u snu, da pruži utehu, dobre vesti ili, pak, upozori na greške.

Srpska kneginja Milica, zajedno sa monahinjom Jefimijom, 1396. godine je molila sultana da im preda mošti Svete Petke, i uspela da izdejstvuje da se prenesu i sahrane u crkvi Ružica na Kalemegdanu, gde su ležale do 1521. godine. To dokazuje jake veze ove svetiteljke sa srpskim narodom, a veruje se da su od vremena despota Stefana Lazarevića, sto godina počivale u steni pored kalemegdanske kapele i izvora Svete Petke. Kapela Svete Petke jedno je od najomiljenijih stecišta ljudi svih vera, a ona je udaljena svega nekoliko koraka od crkve Ružice. U njoj se čuva čestica Petkinih moštiju, u znak sećanja i poštovanja na vreme u kojem je zaštitnica boravila na beogradskoj tvrđavi, među Srbima.

Tokom cele godine, a posebno 27. oktobra, ljudi u redovima čekaju ispred kapele Svete Petke da uzmu čudesnu vodu sa izvora, za koju veruju da je lekovita i da podstiče isceljenje.

U narodu ima više interesantnih običaja koji se poštuju na dan Svete Petke, a posebno se izdvaja zanimljiva tradicija čuvanja mrvica od kolača koji je isekla domaćica, za koje se veruje da ih treba posuti po kući, po tavanu ili ispod kreveta, jer će tako u toku noći doći snovi koji su proročki, a devojke koje sačuvaju te mrvice, tu noć mogu sanjati svoju sudbinu i svog budućeg supruga. Nezaobilazni običaji na ovaj dan su i paljenje tamjana i izbegavanje teških kućnih poslova.

Dvadeset godina kasnije, okretanje strane u kalendaru na kojoj je crvenom bojom obeležen 27. oktobar, u meni i dalje izaziva posebno osećanje, možda i jače od onog koje sam imala kao dete. I ništa se od tad u mojoj porodici nije promenilo. Jednako je kao nekad sve užurbano pred slavu, mama opet pravi kolače koji samo pod njenim prstima mogu dobiti takav oblik i aromu, tata je i dalje sa druge strane stola i daje svoj jednaki doprinos. A ja? I ja sam tu, samo što ovaj put ja proveravam dolmu za sarmu, dodajem začin u čorbu, kuvam C kafu i sipam je u naše omiljene šoljice sa retro likovima. Na isti ovaj način započećemo i sutrašnje jutro, kada ćemo nakon dolaska iz crkve zapaliti slavsku sveću, popiti kafu i servirati sve za dolazak gostiju.

(PR)