ISTORIJSKI ZABAVNIK PREPORUČUJE: Stranci koji su nas voleli

Nije mnogo pojedinaca koji su u najtežim trenucima po Srbiju pohitali u pomoć i zemlji i narodu, i ostali i onda kada se činilo da nade nema. Napustivši udobnost svog doma oni su dobrovoljno došli u pakao rata često ne žaleći da za neznance daju i svoje živote.

Upravo ovi pojedinci o Srbima su pisali najiskrenije – ističući vrline, upornost i hrabrost srpskih seljaka-ratnika i zauvek u istoriju upisujući sve ono što su sa našim narodom preživeli tokom strašnih godina Velikog rata.

Baš zato, imena tih ljudi treba da se pamte večno! Ove nedelje za vas sam izdvojila tri naslova stranih autora – prijatelja Srba iz najtežih dana koji su pisali o svojim doživljajima sa našim narodom tokom Prvog svetskog rata.

SA ŽENSKOM JEDINICOM U SRBIJI, SOLUNU I SEVASTOPOLJU

Naslovi knjiga često ne referišu o samom sadržaju, već ga objedinjuju, dozvoljavajući nam samo da naslutimo moguća dešavanja.

Istina je da ćemo, čitajući ovo delo, proći i kroz Srbiju i kroz Solun, pa i Sevastopolj, ali ono što je u naslovu skriveno jeste gotovo lirski stil dr Haton.

Mada obiluje istorijskim faktima, realnim događajima, ipak, ne možemo se odupreti utisku da čitajući, zapravo gledamo vešto skrojen dokumentarni film, praćen blagim glasom naratorke, čime se čitalačko iskustvo podiže na jedan viši nivo i gubimo svest o krutim istorijskim zapisima, a činjenice prihvatamo spontano i nesveno, upijajući ih liričnošću i suptilnošću stila doktorke Haton.

Pred nama je jedna kulturološka studija, ratna priča, ali i sve ono što se krije u tišini između dva artiljerijska napada. Doktorka Haton, iako opisuje i ratne pohode, poraze i pobede, govori i o onome intimnom i skrivenom, o saznanjima do kojih može doći samo neko ko brine o ranjenom čoveku, pa ćemo umesto pucnjeva čuti i šakale koji zavijaju, fijuk vetra, ali i zvuke frule, videti Srbe kako igraju kolo, otvarajući krug za sve prisutne, prevazilazeći jezičke barijere.

* Za sve čitaoce Istorijskog zabavnika u periodu od 8. do 15. oktobra omogućen je popust od 40% na ove naslove. Poručivanje je moguće preko sajta Prometeja iz Novog Sada OVDE ili na broj telefona 0800 323 323.

U redove ove knjige doktorka Haton unela je sve nemire hladnih noći, strahove običnih ljudi koji uniformom dobijaju novi identit, bolove i trpljenje, ali i nadanja, šale i humoreske, svu muziku i reči pesme Tamo daleko.

Ko je bila ova Škotlađanka? Zašto joj Srbi tepaju “mala doktorka”? Čime je zaslužila toliko poštovanje i ljubav čitavog naroda saznajte iz prve ruke, čitajući upravo njene memoare, isečke sećanja, potpomognute dnevničkim zapisima.

STRANKINJE O SRPSKOM VOJNIKU I SRBIJI U VELIKOM RATU

Ponekad se čini da bi se istorija čitavog sveta mogla prepričati samo opisujući ratove, ono što im je prethodilo i beležeći posledice, a kada je sam rat u pitanju možda je najbolje stanovište da se on, kao pojava, najbolje može videti iz bolnica.

Mada zvuči kao sumorna i nevesela tema, kao i sam rat, bolnice su ipak u sebe sabrale, pored bolesti i smrti, kao prvih asocijacija, i najveće humaniste: ne postoji svetliji primer čovekoljublja od onog koji govori o podređivanju sopstvenog života nečijem tuđem.

Sve doktorke, sve medicinske sestre koje su prošle kroz užase Velikog rata ostavile su svedočanstvo u vidi svojih zapisa. Ređaju se utsici sestara časnijih od onih koje služe samom Bogu, primećujući veličinu malog srpskog vojnika, ostavljajući za sobom zapise i svedočanstva poput onog dr Elsi Inglis: “Kažem ti da su ovi ljudi pravi divovi... Stvarno ne znam odakle dolazi ova rasa ratnika, ali mogu reći da su oni pravi Božji ljudi”.

Mnogo ovakvih svedočanstava skupljeno je među korice knjige Strankinje o srpskom vojniku i Srbiji u Velikom ratu čineći ih dostupnim svima u čast strankinjama koje su nas volele.

SA SRBIJOM U IZGNANSTVO

Avanture jednog Amerikanca, tačnije Fortijera Džonsa, sa vojskom koja, kako sam kaže ne može umreti, lična su zapisi ovog američkog novinara, koji je poslat kako bi izveštavao o dešavanjima u Velikom ratu.

Kako rat, posebno ne Veliki, ne pridaje važnost zvanjima, i sam biva uključen u različite događaje, pa i u onaj, nama poznat kao golgota prelaska preko Albanije.

Svoju knjigu objavljuje u Njujorku i posvećuje je srpskim “čičama”, najvećoj njegovoj fascinaciji.

Sa njima se susreće već po samom dolasku u Srbiju i za njih kaže da: “Od svih svežih, neotrcanih stvari koje je Srbija u izobilju nudila posetiocu sa Zapada, nijedna nije dovoljno dočaravala pravi duh nacije, a sigurno nijedna nije bila tako živopisna kao ove čiče iz vojske”.

Fortijer Džons svedočio je scenama evakuacije, bežanju, bio na Kosovu i u Prizrenu i sa neumirućom vojskom prešao preko planina. Kralj Aleksandar odlikovao je Fortijera Džonsa Ordenom Svetog Save – ovo je njegova pripovest.