Na prvom svetskom fudbalskom prvenstvu u Urugvaju reprezentacija Jugoslavije sastavljena samo od igrača iz Srbije zabeležila je istorijski uspeh. Zahvaljujući filmu Dragana Bjelogrlića to danas svi znaju. Ipak, da li ste se zapitali, šta je bilo sa reprezentativcima po povratku iz dalekog Montevidea?

Prema opštem mišljenju, ekipa koja je putovala u Urugvaj predstavljala je najbolje što je srpski fudbal u tom momentu mogao da pruži.

Momci koji su doživeli da u polufinalu prvog svetskog prvenstva brane boje evropskog fudbala imali su različite sudbine. Neki su nastavili svoje blistave karijere. Drugi su sreću potražili u drugim profesijama. Ipak, svi su postali legende…

Aleksandar Tirnanić Tirke

Čuveni Tirke je proveo celu profesionalnu karijeru u klubu BSK. Osvojio je pet titula u prvenstvu Jugoslavije. Bio je jedan od najpopularnijih sportista u zemlji i podržao je akciju nekih sportista da se bojkotuju Olimpijske igre 1936. u Hitlerovom Berlinu. Poslednju utakmicu u dresu nacionalnog tima odigrao je 31. marta 1940. protiv Rumunije.

Posle rata i igračke karijere, oprobao se i u trenerskoj. Bio je selektor Jugoslavije i trenirao je tim na dva Svetska prvenstva, 1954. i 1958. godine.

Doživeo je duboku starost. Umro je u Beogradu 1992. godine.

Detaljnije o životu čuvenog Tirketa možete PROČITATI OVDE!

Blagoje Marjanović Moša

Druga polovina “ubitačnog dvojca” Jugoslavije, Blagoje Marjanović Moša postao je, zajedno sa Tirketom, posle prvenstva u Urugvaju prvi profesionalni fudbaler na ovim prostorima što znači da je za svoju igru primao platu. Poslednji meč u dresu sa državnim grbom odigrao je 3. aprila 1938. protiv Poljske u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo.

Za vreme rata je bio u zarobljeništvu u Nemačkoj. Posle 1945. radio je kao trener BSK-a, trenirao je italijanske klubove Torino i Kataniju, a zatim i Pobedu iz Prilepa. Godine 1961. preživeo je težak moždani udar sa čijim se posledicama borio punih 20 godina, sve do 1984. kada je umro.

Detaljnije o životu Blagoja Marjanovića Moše možete PROČITATI OVDE!

Milutin Ivković Milutinac

Po povratku iz Montevidea Milutin Ivković je ostvario dva dugogodišnja sna – diplomirao je na medicinskom fakultetu 1934. godine i oženio se sa Eli. Otvorio je ordinaciju u Knez Mihailovoj 5 gde je radio kao lekar dermatolog.

Bio je jedan od organizatora bojkota Olimpijskih igara u Berlinu 1936. godine. Bio je i glavni urednik časopisa “Mladost””. Zbog svoje povezanosti sa radničkim pokretom i Komunističkom partijom više puta je hapšen i proganjan.

Na fudbalskom terenu se poslednji put pojavio 6. maja 1943, na molbu svojih drugova, prilikom proslave 40 godina postojanja BASK-a. Nedugo posle toga, 24. maja 1943. Gestapo ga je uhapsio. Streljan je narednog jutra u Jajincima zbog “komunističke delatnosti”.

Milorad Mikica Arsenijević Balerina

Balerina je poslednju utakmicu u dresu nacionalnog tima odigrao protiv Francuske 13. decembra 1936. Posle toga bio je selektor reprezentacije u tri navrata od 1946. do 1954. i samostalno i kao član selektorske komisije (u prvom navratu, partner mu je bio Aleksandrom Tirnanićem).

Kao selektor je sa reprezentacijom osvojio srebrnu medalju na Olimpijskim igrama 1948. i 1952. Pod njegovim vođstvom reprezentacija je učestvovala i na Svetskom prvenstvu 1950. u Brazilu.

Pored ovoga, Balerina je bio dugogodišnji profesor Elektromašinskog, a potom i Saobraćajnog fakulteta. Umro je u Beogradu 1987. godine.

Đorđe Vujadinović Nosonja

Đorđe Vujadinović je za prvi tim BSK-a odigrao oko 400 utakmica i osvojio pet titula prvaka. Poslednju utakmicu u dresu nacionalnog tima odigrao je 3. novembra 1940. u prijateljskoj utakmici protiv Nemačke.

Pre rata je radio kao službenik Narodne banke, dok je rat proveo u nemačkom zarobljeništvu. Po dolasku iz zarobljeništva posvetio se radu s mlađim selekcijama i bio je dugogodišnji selektor omladinske reprezentacije Jugoslavije. Umro je 1990. godine u Beogradu.

Milovan Jakšić

Najvoljeniji golman reprezentacije Jugoslavije, Milovan Jakšić je i po povratku iz Urugvaja nastavio da brani za SK Soko, klub koji je 1931. godine promenio ime u BASK. Branio je mrežu reprezentacije Jugoslavije na devet utakmica, poslednji put 1934. godine na prijateljskoj utakmici protiv Čehoslovačke.

I po povlačenju iz igre, Jakšić je ostao u fudbalskom svetu. Bio je dugogodišnji predsednik Saveza fudbalskih trenera Jugoslavije, a sa još nekoliko istomišljenika osnovao je 1945. godine fudbalski klub Crvena zvezda. Upravo za vreme gostovanja ovog tima u Aleksandriji u Egiptu 1953. godine je preminuo od iznenadnog srčanog udara.

Momčilo Đokić Gusar

Od dresa reprezentacije Momčilo Đokić Gusar se oprostio 13. decembra 1936. u Parizu. Prestao je da igra fudbal aprila 1940. i posvetio se državnoj službi. Radio je u Beogradu, Boru, Zaječaru, Negotinu, Nišu i Vršcu, gde je u isto vreme bio i trener. Penzionisan je kao šef računovodstva gradilišta Hidroelektrane Đerdap. Umro 1983. godine u Beloj Crkvi.

Dragoslav Mihajlović Vampir

Polufinalna utakmica na svetskom prvenstvu protiv Urugvaja bila poslednji meč koji je Dragoslav Mihajlović odigrao u dresu reprezentacije. Ovaj izvanredni odbrambeni igrač bio je prinuđen da se oprosti od fudbala nakon preloma noge 23. novembra 1930. na utakmici protiv Slavije u Pragu. Imao je samo 24 godine.

Još dok je igrao fudbal, Vampir je radio kao policijski službenik. Na toj dužnosti je ostao sve do 1944. godine kada je napustio zemlju i nikada se nije vratio. Emigrirao je u Australiju i tamo se bavio trenerskim poslom. Umro je 1978. godine.

Ivan Ivica Bek

Ivica Bek bio je jedan od prvih fudbalera sa ovih prostora koji su otišli da sreću oprobaju u inostranstvu. Dok je igrao za francuski Set bio je najplaćeniji fudbaler u toj državi.

Na poslednjoj utakmici za reprezentaciju Jugoslavije, protiv Poljske 1931. godine Bek je postigao dva pogotka. Posle toga, uzeo je francusko državljanstvo i igrao pet utakmica za reprezentaciju te države. Tokom Drugog svetskog rata bio je komandant jednog odreda francuskog pokreta otpora. Posle rata je trenurao nekoliko fudbalskih klubova, ali nije imao mnogo uspeha.

Iako je kroz njegove ruke prošlo mnogo novca, pred kraj života Bek nije živeo u luksuzu. Tokom jednog perioda bio je vlasnik male kafane, a potom je radio i kao doker. Svakodnevno je na biciklu raznosio ribu od brodova do prodavnica. Preminuo je na ulici od srčanog udara 2. juna 1963. godine.

Više o tužnoj sudbini Ivice Beka možete PROČITATI OVDE!

Ljubiša Stefanović Leo

Poslednji meč u dresu sa državnim grbom Ljubiša Stefanović Leo odigrao je neposredno posle Svetskog prvenstva – 3. avgusta 1930. protiv Argentine u Buenos Ajresu.

Sreću je potražio van domovine. Jedno vreme je igrao zajedno sa Bekom za francuski Set. Morao je pre vremena da završi karijeru zbog teže povrede kolena.

Tokom rata bio je mobilisan i borio se u sastavu francuskih jedinica, a posle rata, već kao francuski državljanin, radio je kao trener sa juniorima. Od 1975. živeo je kao penzioner sa malim prihodima u Nici, a radio je i kao čuvar parkinga za automobile. Umro je sa 68 godina 1978. godine u potpunoj nemaštini.

Branislav Bane Sekulić

Branislav Bane Sekulić je još 1926. godine napustio Jugoslaviju i postigao veliki uspeh u Francuskoj i Švajcarskoj. Ipak, ovo ga nije sprečavalo da igra za reprezentaciju Jugoslavije. Posle Montevidea, poslednju utakmicu za nacionalni tim odigrao je 13. decembra 1936. protiv Francuske u Parizu.

Posle svega, Bane se vratio u Jugoslaviju. Tokom Drugog svetskog rata bio je u zarobljeništvu, a posle rata se istakao kao odličan trener i pedagog. Godine 1957. ponovo je otišao iz zemlje i trenurao je reprezentaciju Švajcarske od 1958. do 1960. godine. Umro je u Bernu 1968. godine posle duge bolesti.

Teofilo Spasojević

Teofilo Spasojević nijednom nije zaigrao u Montevideu. Ipak, na povratku u domovinu, igrao je prijateljski meč sa Agrentinom u Buenos Ajresu. To je bio ujedno i njegov poslednji nastup za reprezentaciju.

Posle urugvajske avanture Teofilo Spasojević se vratio svojoj ‘pravoj’ karijeri – postao je pravnik.