Preživeo je 70 RANA U DANU, a posle rata MOLIO VLAST ZA KORICU HLEBA! Srpski seljak kome su se divili francuski generali

Budimir Davidović bio je učesnik Balkanskih i Prvog svetskog rata, kao podnarednik srpske vojske. Samo u jednom boju zadobio je sedamdeset rana, ostao bez ruke i preživeo bombu bačenu na njega. Ipak, ništa ga nije moglo pripremiti za strašnu sudbinu koju je dočekao nakon rata.

Budimir Davidović je početak Prvog svetskog rata i opšte mobilizacije dočekao kao prekaljeni ratnik. Ovaj tada dvadesetčetvorogodišnji mladić iz Lučana već je vojevao u oba Balkanska rata stekavši reputaciju hraborg i neustrašivog vojnika i među saborcima i među komandom.

I tako, kada je ostareli kralj Petar pozvao, Budimir se odazvao. Učestvovao je tokom Prvog svetskog rata u više borbi protiv Austrougara i bugarskih vojnika. Prošao je Albansku golgotu, stigao do Krfa, tamo se oporavio, i bio jedan od učesnika proboja Solunskog fronta.

Budimir je bio izviđač. Ulazio je duboko u neprijateljsku teritoriju, šunjao se i snimao Bugare i Austrougare i nekako, uvek uspevao da se neopaženo vrati.

Junak sa 70 rana

Početkom 1918. javio se u jurišnu četu i tu je prilikom napada na položaje Krvavi Zub – Obla Čuka, Kravice – Zapadni Veternik. Ispostavilo se, poslednji put!

Budimir je bio ranjen sa sedamnaest uboda u borbi prsa u prsa! U toku borbe na njega je bačena ručna bomba zbog koje mu je amputirana desna ruka i u bolnici je izvađeno iz njegovog tela sedamdeset četiri parčeta od bombe.

Za njegov podvig čulo se nadaleko. Za svoje junaštvo odlikovan je najvišim vojnim odlikovanjima, sa dve Karađorđeve zvezde sa mačevima, Ordenom Legije časti, Ordenom Belog orla s mačevima, Obilićevom medaljom za hrabrost i Albanskom spomenicom.

Dok se oporavljao u bilnici posetio ga je francuski general Gijom. Priča kaže da je on skinuo sa svojih grudi Orden francuske Legije časti i pružio ga Budimiru.

- Junače, ti više nego ja zaslužuješ da nosiš ovo visoko odlikovanje. Hiljadili se takvi junaci - rekao je general.

Strašna sudbina “pobednika”

Nakon oslobođenja i povratka u Srbiju, Budimira je snašla sudbina mnogih njegovih saboraca koji su ostali invalidi. Onako bez ruke bio je prisiljen da radi u nadnici kod drugoga, a kao invalid nije mogao mnogo. Ipak, ljudi su ga držali iz sažaljenja.

Posle je nosio mleko u Čačak, bio monopolski kontrolor, služitelj u poreskoj upravi… sve samo da preživi.

A sa godinama je bilo samo još teže… Bolesnog i za rad nesposobnog, svi su ga zaboravili. O ovome svedoči i potresno pismo koje je, sured okupacije, 24. aprila 1942. Bogoljub uputio predsedniku srpske vlade Milanu Nediću.

“Molim vas da mi se dodeli nešto pomoći pošto nemam nikakvih drugih prihoda, star sam i sakat, umirem od gladi na čačanskoj kaldrmi sa ženom i još dvoje sitne dece.”

— napisao je Budimir

Doživeo je duboku starost. Umro je 1980. u 90. godini života u Čačku gde od 1992. jedna ulica nosi njegovo ime.