TAJNA SOLUNSKOG PROCESA: Istine i laži o Apisu i događaju KLJUČNOM za razumevanje "Senki nad Balkanom"

Ako gledate drugu sezonu serije “Senke nad Balkanom” onda znate da je centralni deo zapleta i tzv. “Solunski proces” tj. suđenje Apisu i pripadnicima Crne ruke. Događaj se odigrao usred Prvog svetskog rata, skoro pa na samom frontu i i danas je delimično obavijen velom tajne, ali ponešto se ipak sa sigurnošću zna.

Da biste u potpunosti razumeli “Solunski proces” prvo treba da znate ko su bili pripadnici Crne ruke i njen faktučki vođa Dragutin Dimitrijević Apis koji je (slično kao što je u “Senkama” prikazano) skoro pa mitska ličnost srpske istorije.

Čovek iz senke koji je vladao Srbijom

Srpska istorija prepuna je manje ili više značajnih i uticajnih ličnosti, ali je retko koja tako kontroverzna kao ona Dragutina Dimitrijevića Apisa.

Hvaljen i kuđen, heroj i terorista, čovek koji je stradao od ruke iste dinastije u čijem ustoličavanju je učestovao, izuzetan vojnik i “zaverenik po profesiji”, Dragutin Dimitrijević Apis organizaciju “Ujedinjenje ili smrt”, poznatiju pod nazivom “Crna ruka”, zvanično je osnovao 1911. godine. Ipak, njeni koreni sežu do 1901. kada se grupa oficira-zaverenika, zajedno sa Apisom, prvi put okupila i razmatrala plan o likvidaciji Aleksandra Obrenovića.

Apis je bio jedan od glavnih zaverenika. Verovao je da su Obrenovići tirani, a da je vojska pod njima obeščašćena i ponižena. Iako je atentatom osvojenu vlast 1903. prepustio političarima i dinastiji Karađorđević, Apis je celu deceniju imao vodeći uticaj u vojnim poslovima Srbije.

Krajem 1913. potpukovnik Apis je postavljen za šefa Obaveštajnog odeljenja srpskog Generalštaba. Pričalo se da je on najmoćniji čovek u Srbiji. Njegovi agenti su prikupljali informacije o svemu i svima, a “crnorukaši” su davali potporu i radili na ideji ujedinjenja svih Srba u jednu državu.

Odatle i priče o tome da je upravo Apis kontrolisao rad “Mlade Bosne” i, ako nije učestovao u organizaciji, onda svakako jeste znao za pripreme atentata na nadvojvodu Franca Ferdinanda.

Mladi kralj protiv starog zaverenika

Apis (u sredini) sa članovima Crne ruke (fotografisano pre 1915. godine)

U junu 1914. godine, jedan drugi princ Aleksandar postaje regent. On je znao kolika je Apisova moć i koliku opasnost on može da predstavlja – i po njega lično i po krunu. Borba ove dvojice za prevlast postala je legendarna. Prinčevi prijatelji i pristalice u vojsci, obrazovali su “Belu ruku” – pandan onome što je bila grupa okupljena oko Apisa.

Usred ogorčene borbe za prevlast, dogodio se Prvi svetski rat i najveći egzodus srpskog naroda. Tokom Velikog rata, “Crna ruka” i njen neformalni vođa Apis, podelili su sudbinu srpske vojske sa kojom su prešli na Krf, a potom u Solun.

Sukob se iz Beograda preselio u Grčku. Za konačni obračun, i Apis i regent Aleksandar izabrali su Solun, a to što su ih mnogi percipirali “moćnijima od države”, a opasnijim i od samog kralja, “Crnu ruku” je na kraju koštalo svega...

Solunski proces i pad

Dragutinu Dimitrijeviću se prepisuje odgovornost za jedan manje poznat i neuspeli atentat – na princa Aleksandra Karađorđevića 11. septembra 1916. kod mesta Ostrova, u pozadini Solunskog fronta.

Zbog ovoga, Apis je zajedno sa još desetoricom “crnorukaša”, uhapšen u decembru iste godine. Slučaj protiv njih danas je poznat pod nazivom “Solunski proces”.

Apis je optužen da je održavao tajne kontakte i vodio konspirativne razgovore sa austrougarskim diplomatom Sajsom Inkartom, te da ga je on uveravao da će Austrougarska odmah zaključiti primirje sa Kraljevinom Srbijom pod uslovom da se “Crna ruka” prethodno obračuna sa regentom Aleksandrom.

Odlučeno je da se cela grupa sa Dimitrijevićem na čelu uhapsi i izvede pred Vojni sud zbog veleizdaje. Apis je tada bio pomoćnik načelnika Štaba Treće armije, a vojska ga je razoružala i uhapsila u Štabu Treće armije 28. decembra 1916. godine.

Zajedno sa njim, uhapšeni su i pripadnici “Mlade Bosne” Rade Malobabić i Muhamed Mehmedbašić što ide u prilog teoriji da je Apis skoro izvesno znao za spremanje atentata u Sarajevu ako ga nije i organizovao.

Proces je održan pred Velikim vojnim sudom u kasarni Treće armije u Solunu. Suđenje je vodio general Miroslav Milisavljević, a tužilac je bio pukovnik Ljubomir Dabić. Ovo je u seriji “Senke nad Balkanom” promenjeno, ali istorijska je istina da su tokom procesa na klupi svedoka defilovale neke kasnije jako značajne istorijske ličnosti.

U statusu svedoka optužbe, izvedeni su mnogi pripadnici vojske, oficiri i podoficiri koji su potvrdili nalaze optužnice. Oficiri Milan Nedić, Dušan Simović, Milutin Nedić, Draža Mihailović i Mustafa Golubić odbili su da učestvuju u procesu.

Apis se smeje…

Presuda Vojnog suda doneta je 23. maja 1917. godine. Njom su na kaznu smrti streljanjem osuđeni Apis, Rade Malobabić i artiljerijski major Ljubo Vulović, dok je ostalim osuđenicima na najtežu kaznenu meru, a nakon završenog žalbenog postupka, smrtna presuda preinačena u zatvorsku. Osim pomenute trojice, naknadno su svi oslobođeni.

Čuvar uhapšenih zaverenika, izvesni Protić, pričao je da mu je pred sam kraj, kada je svima postalo jasno da će Apisa streljati, pukovnik Čedomir Popović, takođe jedan od uhapšenih, pričao o svom vođi.

“E, moj pobratime! Apis se smeje, jer je takav, jer je div, jer je heroj, jer je lav. Apis se smeje, jer zna da će ga streljati! Znam ja njega još iz 1903. Taj se smejao ono veče u oficirskoj kasini kao da ide na svadbu… a još je pritom tvrdio da će i poginuti ubijajućI onog Aleksandra (Obrenovića) i onu profuknjaču Mašin. Ne znaš ti takve ljude: kad se smeju, onda su najgori!”

Apis, Malobabić i Vulović su streljani 26. juna 1917. godine, a organizacija “Ujedinjenje ili smrt” zvanično je tada prestala da postoji mada je do današnjih dana ostala priča o njenom obnavljanju i delovanju koje seže do svih događaja u novijoj srpskoj istoriji.

Na obnovljenom sudskom procesu, posle Drugog svetskog rata, 1953. godine u Beogradu, Dragutin Dimitrijević Apis je rehabilitovan.

* Za tekst delimično korišeni delovi tribine “Crna ruka i Solunski proces 1917. godine” održane u u klubu “Tribina mladih“ Kulturnog centra Novog Sada. Autor i predavač bio je istoričar Srđan Graovac.