PONIŽENJE ZA JUNAKA: Star i bolestan VOJVODA PUTNIK na Krfu je doživeo NAJSTRAŠNIJU UVREDU
/
Upisao se u redove najvećih srpskih vojskovođa. Predvodio je vojsku u nekim od najneizvesnijih trenutaka Srbije - Balkanskim i Prvom svetskom ratu, a za njegova dela čuo je i svet. Ipak, pred kraj života Srbija se nije odužila Radomiru Putniku. Naprotiv! Već ostareo i onemoćao, starac sede kose i brade, doživeo je najveće poniženje.
Prvi svetski rat koji će se pretvoriti u najveće stradanje srpskog naroda do tada, Radomir Putnik dočekao je kao načelnik štaba Vrhovne komande. Već star i bolestan, iskusni vojnik komandovao je srpskom vojskom za vreme sve četiri neprijateljske ofanzive na Srbiju i, zajedno sa Stepom Stepanovićem i Živojinom Mišićem, bio taj koji je doneo pobede domovini u prvim mesecima rata – na Ceru, Kolubari, Drini…
Kada je počela četvrta ofanziva na Srbiju, Putnik je već bio teško oboleo i nije imao mnogo udela u operativnim odlukama. Ipak, u teškim okolnostima, sa oslabljenom, bolesnom i gladnom vojskom, uspeo je da organizuje povlačenje preko albanskih i crnogorskih planina, na albansko primorje.
Put je vodio preko nepristupačnih predela Albanije, a zima i hladnoća su se pobrinule da se povlačenje pretvori u golgotu u kojoj je stradao nezapamćen i nikada konačno utvrđen broj ljudi. Cifra koju uzima najveći broj istoričara govori o oko 240.000 mrtvih, kako vojnika, tako i civila.
Zbog bolesti vojvoda Putnik nije mogao da se kreće, pa je za njega napravljena improvizovana nosiljka, koju su nosila četiri vojnika. Iznemogao i star, Putnik je stigao prvo u Skadar, a zatim je prebačen na Krf gde je upućen na lečenje.
Tamo je vojvoda počeo da se oporavlja i vraćala mu se snaga. Ipak, patio je. Iz njegovih beleški iz tog doba vidi se da je bio jako usamljen i da ga niko nije obilazio niti o ičemu obaveštavao. Mislio je da iza toga stoje neki dublji razlozi kojih nije bio svestan.
Sve mu je postalo mnogo jasnije kad mu je u februaru 1916. blagajnik dostavio dve neprimljene plate. Tada je primetio da nije dobio dodatak koji mu je pripadao kao načelniku vrhovne komande. Pitao je blagajnika o čemu se radi i tako tek od njega saznao da je smenjen još u decembru 1915!
Ne bi stari vojvoda zamerio regentu Aleksandru što je smenio bolesnog čoveka, ali Putnika je zabolelo što mu to niko nije javio i što za smenu saznaje od blagajnika.
– Mnogo sam patio i mnogo sam mučen. Ali sve praštam – sve zaboravljam. Samo me boli to što sam sa položaja načelnika štaba Vrhovne komande uklonjen onako, kako ja ni svog rđavog posilnog nisam terao natrag u komandu. Da, ni posilnog dobar oficir ne tera od sebe ovako i na ovaj način. A mene, tek mene su uklonili kao najgoreg, jer je trebalo neko da plati ceh. I to me boli – i boleće me do groba – rekao je Putnik nakon ovog nemilog događaja, a zabeležio Savo Skoko u svojoj dvotomnoj knjizi “Vojvoda Radomir Putnik”.
Što se “ceha” tiče, stari vojvoda verovatno je bio u pravu. U nastaloj atmosferi međusobnog optuživanja za tragičan ishod povlačenja preko Albanije neko je morao biti proglašen krivim, a vojvoda Radomir Putnik bio je odličan kandidat.
Nakon ovih nemilih događaja Putnik je prebačen u Nicu na dalje lečenje gde je ubzro preminuo 17. maja 1917. godine.
Sahranjen je na ruskom groblju u Nici uz najveće počasti, a na prenos njegovih posmrtnih ostataka u oslobođenu otadžbinu čekalo se skoro deset godina.
