SULTAN KOJI NIJE SMEO DA UMRE: Bizarna i neverovatna priča o SMRTI Sulejmana Veličanstvenog

Mehmed paša Sokolović dobija vest o smrti sultana Sulejmana, turska minijatura, Foto: Wikipedia

Sredinom 16. veka jedan vladar je tokom osvajačkog pohoda potpisivao dokumenta, izdavao naređenja, vojska ga je radosno pozdravljala i sve je delovalo normalno iako nije bilo tako. Delovalo je da će se još jedan pohod velikog osvajača završiti pobedom ali često događaji idu svojim tokom, ne mareći za bilo čije želje i planove.

Vojska ostarelog sultana Sulejmana u toku pohoda na Austriju stigla je pred grad Siget u Ugarskoj, 5. avgusta te 1566. godine. Onemoćali sultan je tokom dugog putovanja više bio u nosiljci nego na konju, a pratila ga je ogromna vojska na čelu sa velikim vezirom Mehmed-pašom Sokolovićem.

Siget je car Maksimilijan II rešio da žrtvuje. Ostavljajući tamo grofa Nikolu Zrinskog i njegove borce na milost i nemilost Turcima, znao je da će kupiti vreme i da u kasnu jesen Turci više neće imati vremena da nastave pohod dalje.

Napad Turaka počeo je 5. avgusta 1566. godine kada je sultan izjahao pred svoju vojsku. Nadalje će svi verovati da on upravlja opsadom...

I mrtav mora da vlada...

Prvih dana borbe su bile žestoke i Turci su imali velike gubitke. U jednom trenutku i sam Mehmed-paša Sokolović umalo je poginuo. Turci su u borbama oko podgrađa, grada, zidina i tvrđave trpeli velike gubitke čak i važnih vojskovođa, ali su početkom septembra uspeli da prodru u tvrđavu.

Poslednja Sulejmanova pisana poruka velikom veziru Sokoloviću pokazivala je nestrpljenje: „Zar nam put još ne svetli slavom, zar ne udaraju pobednički talambasi?“

Nikola Zrinski se sa preostalim braniocima povukao u centralnu kulu. Krenula je da se nazire još jedna od mnogih pobeda Sulejmana Veličanstvenog. On, ipak, osvajanje grada nije dočekao. Sultan Sulejman, jedan od najvećih vladara Osmanskog carstva umro je u noći između 5. i 6. septembra. Umro, ali i – nastavio da vlada!

U toj situaciji sve je zavisilo od velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića i njegovog umeća. Dok su borbe u jeku nije se smelo saznati za vladarevu smrt! Sultanovo balsamovano telo obučeno je u carske odore i stavljano uz prozore čadora da ga vojska pozdravlja, redovno je učen Kuran, posluga je, kao i svakog drugog dana, nosila jelo i piće sultanu i sve je izgledalo obično i kao da se ništa značajno ne dešava.

Sultan izdaje naredbe...

Glavni zadaci Mehmed-paše Sokolovića bili su da uspešno dovrši osvajanje, da spreči da se vojska pre vremena pobuni i da izvrši bezbedan prenos vlasti na novog sultana.

Situacija je po Sokolovića bila veoma loša. Šta god da uradi moglo ga je koštati života. Kopirajući rukopis sultana, sekretar i silahdar aga ispisali su sultanove naredbe za vojne komandante koje im je izdiktirao Mehmed-paša Sokolović. Iste noći on je poslao poruku prestolonasledniku Selimu koji se nalazio u Kutahiji da odmah krene ka njemu.

Dok je 6. septembar preživljavao u strahu, pokušavajući svim silama da prikrije sultanovu smrt, narednog dana došla je, za Turke, lepa vest. Branioci kule sa Nikolom Zrinskim na čelu pobijeni su. Obučen u svečano odelo sa zlatnim lancem, pozlaćenom sabljom i gradskim ključevima Zrinski je prvi od svih jurnuo ka Turcima kad drugog izlaza nije bilo i odmah je teško ranjen, nakon čega mu je odrubljena glava.

Grad je zauzet, ali tu se Sulejmanova „vladavina“ još nije smela završiti! Umesto toga, opet su napisane naredbe, kao i pisma u kojima on obaveštava svoje namesnike o pobedi. Oponašajući sultanov rukopis, vrhovni štitonoša Džafer sastavio je Sulejmanovu poslanicu, a odmah su podeljene i nagrade i povišice plata.

Ako bi se neko i zapitao zašto se sultan, ni pre ni nakon pobede, nije pojavio među vojnicima, za to je smišljen niz izgovora, od bolova u nogama, preko problema sa stomakom, pa sve do iscrpljenosti vladara koji je već bio u poznim godinama.

I tako je, iako je moguće da su neki i naslutili istinu, Mehmed-paša Sokolović, sa svojim najbližim saradnicima, dugo uspevao da sakrije smrt Sulejmana Veličanstvenog.

„Da li sam uopšte još veliki vezir?“

Sahrana Sulejmana Veličanstvenog, turska minijatura, Foto: Wikipedia

Na drugoj strani, u neizvesnoj trci sa vremenom, Selim je brzo reagovao i najpre otišao u Carigrad, a nakon toga krenuo ka Beogradu gde je sačekao svoju vojsku.

Čak i kada je Sokolović sa vojskom krenuo ka Beogradu, 21. oktobra 1566. godine, Sulejmanovo telo nošeno je kao da je još uvek živ. Zbog već lošeg stanja u kome su se posmrtni ostaci turskog vladara nalazili, Sokolović je u kočije stavljao Hasan agu i silahdar-agu Džafera čiji je zadatak bio da oponašaju sultana.

Nadomak Beograda, 24. oktobra, vojsci je konačno objavljeno vojsci da je sultan Sulejman mrtav. Tada je nastupio trenutak najveće neizvesnosti. Da li će novi sultan pozdraviti vojsku i dati janičarima nagrade i unapređenja? Da li će Sokolovića i vezire okriviti za očevu smrt ili način na koji su se ponašali nakon nje?

Pitanja je bilo mnogo. Sam Sokolović Feridun-begu je rekao: „Otkud ja znam da sam uopšte veliki vezir? Možda će sultan na to mesto nekog drugog postaviti. A to znači: pogrešio si“.

U Beogradu dolazi do velike pobune vojske koja nije bila zadovoljna poklonima i nagradama novog sultana. Ljudi iz pratnje Selima II maltretirani su i tučeni, a prećeno je i samom sultanu. U takvim okolnostima, nađen je kompromis i obećano je da će se dodatne nagrade isplatiti po povratku u prestonicu.

Iako se Mehmed paša Sokolović plašio pobune, ona mu je zapravo išla u korist. Ostao je na mestu velikog vezira, a njegova moć je u narednim godinama samo rasla. Upravljajući carstvom kao jedan od najmoćnijih ljudi, on je svojim umećem prikrio i nadomestio sve slabosti narednih sultana i sprečio brže opadanje moći osmanske države.

Autor teksta: Marko Marinković, profesor istorije