NAJLUĐI KONTRANAPAD IKADA: Došli su da pokore njegovu otadžbinu! Odgovor JEDNOG SAMURAJA ušao je u legendu

U drugoj polovini XIII veka, reč Mongol ulivala je strah u kosti svakom vojniku koji je vitlao mačem od Varšave do Pekinga. Na tronu u carskoj Kini, tada u sklopu mongolske imperije, sedeo je Džingis Kanov unuk – Kublaj Kan. Ali, trn u oku nepobedive horde predstavljala je ostrvska imperija, koja je uporno odbijala da se pokori onima koji su pokorili ceo poznati svet. Bio je to Kamakura Šogunat Japana.

Prvi, za samuraje koji su branili Japan praktično neozbiljni, pokušaj da se pokori Šogunat desio se 1274. godine. Zbog nedostatka pouzdanih informacija, Kublaj Kan je poslao jednu manju ekspediciju sastavljenu od iskusnih boraca, da izvidi situaciju na japanskim ostrvima.

Ta ekspedicija je završila na dnu mora u blizini današnjeg Tokija kada je na nju nasrnula armija samuraja , ne pruživši im šansu ni za povlačenje. Nakon ovog neuspeha, Kublaj Kan je bio odlučan da se sledeći neće desiti.

Monstrum je stvoren

Godinama su u Koreji i Kini, pod vlašću Mongola, hiljade i hiljade ljudi radili na izgradnji najveće flote koju je svet ikada video. Rezultat rada u praktično robovskim uslovima bio je impresivan. Flota koja je napravljena predstavljala je strah i trepet ondašnjeg vremena, a i danas bi izazvala strahopoštovanje.

Napravljeno je preko 4000 ogromnih vojnih brodova, svaki opremljen sa po nekoliko topova, koji su koristili navootkriveni izum kineskih alhemičara - barut. Poređenja radi, čuvena španska armada koja je napala Englesku 1588. imala je 130 brodova, a prvi put kada je upotrebljena veća pomorska sila desio se tek 663 godine kasnije, prilikom američkog iskrcavanja u Normandiju.

Na četiri hiljade brodova ukrcano je 157 000 do tada nepobeđenih mongolskih vojnika, sa pripadajućim konjima i pomoćnim osobljem koji su ih opsluživali. Sredinom 1281. godine, zastrašujuća vojna sila se uputila ka japanskim ostrvima, odlučna u nameri da kazni jedinu preostalu azijsku zemlju koja nije klekla pred Džingis Kanove naslednike.

Neuspešno zagrevanje

Japancima koji su spremali odbranu ostrva nije nedostajalo hrabrosti, naprotiv, ali im je nedostajalo strategije i sredstava za pomorsku bitku. Ne čekajući da protivnici dođu do obala, japanska verzija mornarice iz XIII veka, sa malim čamcima kojima su veslali sami samuraji, bila je zbrisana za vrlo kratko vreme, najviše zahvaljujuci barutnim topovima i prvim verzijama eksplozivnih naprava.

Misleći da su već odradili najvažniji deo posla, Mongoli su započeli iskrcavanje na obalama Hakata zaliva, iako im formacija i konfiguracija zaliva nije dozvoljavala da u napad istovremeno krenu svi vojnici. Mongolska konjica, koja je zbrisala brojne imperije sa lica zemlje, sjurila se na kopno. Međutim, naišli su na žestok otpor samuraja, koji su, koristeći iznenađenost protivnika njihovom odlučnošću, prešli u kontranapad.

Iskrcavanje u zalivu Hakata završeno je tako što su se Mongoli povukli na brodove, ostavivši iza sebe nekoliko hiljada mrtvih. Uvidevši da sa samurajima nema šale, pripremali su se za ponovni, opšti napad.

Zamalo izbegnut infarkt

Sledećeg dana, na pristupačnoj obali na kojoj se očekivao napad brojno nadmoćnijeg neprijatelja, pojavljuje se Kono Mikiari, sa oko 500 svojih samuraja. Došavši do zida koji su Japanci sagradili na obali da bi se branili od nadolazeće invazije, saznaje da se bitka desila prošlog dana. Jedva je uspeo da preživi tu činjenicu te se, drhteći od besa, zaklinje svim svojim precima da će biti prvi koji će ići u sledeću borbu.

I dalje gnevan na sudbinu što ga je sprečila da učestvuje u bici za koju se spremao celog života, jedino je on postavio kamp sa druge strane zida, na samoj plaži tik pored mora. Prkoseći Mongolima i povremeno im gestikulirajući sve uvrede kojih je mogao da se seti, odolevajući strelama i topovskim napadima upućenim u njegovom pravcu, nije imao strpljenja da čeka razvoj situacije.

Slon i mrav

Već sledećeg dana, Kono Mikiari je zaplovio sa dva mala čamca, u kojima je bilo oko 20-30 samuraja, direktno u grotlo armade od preko 4000 ogromnih teško naoružanih ratnih brodova koji su prevozili 150 000 nepobedevih ratnika, uputivši se prema admiralskom brodu. Videvši Mikiarija, Japanci sa plaže su počeli da navijaju, znajući tačno šta je njegov plan.

Zbunjeni Mongoli su pratili veslanje dve-tri desetine samuraja, pretpostavljajući da su moguće samo dve opcije – ili ratnici u čamcu dolaze da se predaju, ili dolaze da pregovaraju u ime Japanaca. Nemoguće je da su krenuli u napad. To bi bilo suludo čak i po samurajskim standardima.

Tako je Kono Mikiari neometan sa dva čamca stigao do samog admiralskog broda, te u munjevitom napadu jednim zamahom mača presekao jarbol i krenuo prema palubi.

Nakon što se našao na brodu, Mikiarija je bilo nemoguće zaustaviti. Poštujući stari kodeks časti samuraja, kretao se samo napred, katanom prodirući kroz masu neprijatelja, ostavljajuci iza sebe odsečene udove i glave Mongolskih ratnika, nespremnih za ovakav vid borbe.

Krvava fontana

Nakon što su se pregrupisali i uzeli oružje, Mongoli su počeli da jurišaju na samuraje nadirući iz svakog otvora koji je postojao na brodu. Čak i nakon što je njegova grupa prepolovljena, a on sam bio proboden strelom u lakat i rame, Kono Mikiari, koji je bio nekoliko desetina centimetara niži od svakog od svojih protivnika, nastavio je da ide napred.

Samuraji su se ubrzo našli na glavnoj palubi, a od mongolskog admirala, koji je obešene vilice ostao ukočen od čuda, delila ih je samo admiralova garda. Bila je to formacija od tridesetak najsposobnijih i najsmrtonosnijih ratnika iz cele Azije, čiji je kapetan bio zastrašujući Egipćanin, čovek impresivnog ratnog iskustva i još impresivnijeg izgleda.

Izvukao je ogromni mač koji je i on sam morao držati sa obe ruke. Otpočela je borba između mongoloskog titana i omalenog samuraja. Dva zamaha kasnije, kapetan se srušio na zemlju raspolućene lobanje, a Kono Mikiari je zarobio admirala mongolske armade.

Čitav poduhvat je trajao samo nekoliko minuta. Dok su Mongoli na drugim brodovima shvatili šta se dešava i odlučivali kako da postupe, Kono Mikiari je, sa svojim zastrašujuće efikasnim saborcima već pobio celu posadu admiralskog broda, zarobio admirala, zapalio njegov brod i bio u svom čamcu kojim je frenetično veslao ka obali.

Dim koji je izlazio iz zapaljenog broda, ali i iz spremišta za barut, sprečavao je posade drugih brodova da precizno gađaju čamce sa samurajima, te se tako Kono dočepao obale sa nepovređenim zarobljenikom.

Ovaj neverovatni uspeh je inspirisao i ostale samuraje da krenu sa sličnim poduhvatima. Mongoli su, pod pritiskom tih sumanutih napada, kao i zbog nedostatka vođstva uzrokovanog zarobljavanjem admirala, bili primorani da povuku svoju zastrašujuću flotu iz zaliva Hakata.

Zaustavili su se kod ostrva Takašima, gde su se pregrupisali I pokušali da shvate šta im se desilo. Kovali su plan sledećeg napada, smatrajući da su sramotan poraz doživeli pre svega zbog šoka izazvanog neočekivanim potezom neprijatelja.

Dolazak kamikaze

Drugu šansu za napad, ipak, nisu dobili. Samo nekoliko dana nakon što im je Kono Mikiara naneo sraman poraz, Mongoli su naišli na isto tako efikasnog neprijatelja.

Snažan tajfun se obrušio na japanska ostrva, a mongolska flota, koja je isterana iz bezbednosti zaliva, bez mogućnosti da se iskrca na kopno, bila je prepuštena na milost i nemilost prirodnoj sili – obilnoj kiši, ogromnim talasima i zastrašujućem vetru.

U samo jednoj noći, ogroman deo najveće dotadašnje pomorske sile završio je na dnu mora. Oni koji su nisu stradali u brodolomu, postali su lak plen za razjarene samuraje koji su ih čekali na kopnu. Tajfun koji je te noći odneo u smrt mongolske napadače Japanci su nazvali “Kamikaza” – “Božiji vetar”.

Procenjuje se da je minimalno 100 000 mongolskih ratnika stradalo u pokušaju invazije na Japan. Oni malobrojni koji su preživeli, nisu naišli na milost zaprepaštenih mongolskih vladara, a Kono Mikiari je postao narodni junak Japana, koji je svojim delom oblikovao japanski nacionalni identitet.

Autor teksta: Mladen Trbić