OMILJENI PROFESOR PRAVNOG FAKULTETA: Za života je bio car, a zbog ove anegdote postao je legenda Beograda
/
Još za života bio je legenda! Oni koji su ga poznavali ili imali sreću da im on predaje i danas ga se sa mnogo ljubavi sećaju i, često, prepričavaju mnogobrojne anegdote koje su ostale iza njega. Jer, svi koji su ikada polagali kod profesora Radomira Lukića sa Pravnog fakulteta znali su - više od petice u indeksu svi su se pribojavali njegovih vrcavih dosetki.
Profesor Radomir Lukić bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti, redovni profesor Pravnog fakulteta, teoretičar pravnih nauka i osnivač katedre za filozofiju i sociologiju prava. Napisao je prvi jugoslovenski udžbenik sociologije.
Još od mladosti je važio za izuzetnog čoveka. Doktorirao je na pariskoj Sorboni odbranivši disertaciju obučen u srpsku, šumadijsku, narodnu nošnju što je izazvalo čuđenje kod članova komisije. Kada se pojavio tako obučen samo je pitao: “Da li želite da branim rad na francuskom ili engleskom jeziku?"
Retko se pojavljivao u javnosti. Među studentima, profesor Lukić je slovio za strogog profesora. Oni koji su kod njega polagali su se, više od petice, pribojavali njegovih vrcavih dosetki. Tako je, još za života, stekao status urbane legende Beograda, a iza njega ostalo je nebrojano anegdota koje se i danas prepričavaju.
Ovo je jedna od njih:
“Jedan student prava sedi u Tašmajdanskom parku i pokušava da ponovi lekcije iz Uvoda u pravo. Prilazi mu stariji čovek i pita ga da li je slobodno da sedne. S obzirom na to da ima još mnogo toga da ponovi, student se mnogo i ne obazire na čoveka do sebe, ali ovaj bi da započne razgovor.
Kako ne bi ispao nepristojan prema starijem čoveku u parku, student ipak nevoljno odgovara na pitanja. Razgovor se zaustavlja na knjizi koju čita i na tome da li mu je težak taj ispit, i tako student kreće da se žali i na predmet i na knjigu, a najviše na autora, profesora Lukića.
Čoveku bude pomalo žao, pa se ponudi da pomogne i da studenta presliša materiju, pošto je i on nekada bio student pa i sam “zna koje su to muke”.
Na kraju preslišavanja, penzioner prekida studenta: “Hvala Vam, kolega, to će biti dovoljno. Dajte mi indeks. Ja sam prof. Lukić.””
Radomir Lukić umro je 1999. godine i sahranjen je u rodnom Miloševcu. Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu dodeljuju se stipendije iz fondacije “Radomir D. Lukić”. Najveći amfiteatar (popularna petica) nosi njegovo ime.
