FIJAKER BEZ KONJA: Ovako je izgledao PRVI AUTOMOBIL u Beogradu - ljudi su ga se plašili, a vlasnik nije hteo da vozi

U vreme kada su automobili bili retkost i na bulevarima Pariza, Londona i Beča, jedna takva „aždaja“ tutnjala je beogradskim ulicama... Tutnjala i zbog svog neobičnog izgleda izazivala čuđenje svetine gdegod bi se pojavila!

Bio je to značajan datum u prestoničkoj istoriji. Tog 3. aprila 1903. godine na železničku stanicu, pravo iz fabrike u Austrougarskoj, stigao je PRVI AUTOMOBIL U SRBIJI! Ovo „čudo neviđeno“ koštalo je pravo bogatstvo. Pričalo se da se od tih para mogla kupiti jedna kompletno opremljena kuća u Beogradu i to u kakvom boljem delu grada, pa je mnogo ljudi sa nestrpljenjem radoznalo gvirkalo kako bi videlo ko je to sebi mogao da priušti ovu neobičnu spravu.

Ponosni kupac „Nesselsdorf“-a, tipa B, bio je Boža Radulović, bogati beogradski kućevlasnik, a zajedno sa automobilom stigao je i specijalni vozač iz fabrike, pa se srećni vlasnik u pratnji nekoliko prijatelja i radoznalaca provozao svojom neobičnom „kočijom“ od Železničke stanice današnjom Nemanjinom, pa ulicom Kneza Miloša ka Topčideru.

Očekivano, prolazak prvog automobila kroz Beograd ostavio je velikog utiska na čaršiju. Danima potom, to je bila glavna tema razgovora u svim prestoničkim kafanama, a oni koji su imali sreće da uživo vide ovo „čudo“ govorili su: „Prođe sinoć aždaja, svetle joj se oči nadaleko i brekće, a gazi sve pred sobom“.

Fijaker bez konja

„Nesseldorf“ tip B, pionirski poduhvat istoimene fabrike koja i danas posluje pod imenom „Tatra“, mnogo više je podsećao na fijaker nego na automobil kakvim ga mi zamišljamo.

Dobrim delom je bio napravljen od drveta, imao je četiri sedišta i pravougaoni oblik. Motor od 12 konjskih snaga bio je smešten ispod poda. Rezervoar za gorivo, rezervoar za rashladnu tečnost i hladnjak nalazili su se ispod prednje haube.

U periodu od 1902. do 1904. u četvorosednoj varijanti proizvedeno je samo 38 ovih automobila. I, upravo jedan od njih završio je u Beogradu, u vlasništvu Bože Radulovića.

Ko će voziti „aždaju“?

Krajnje ironično, Boža Radulović nije imao ni najmanju nameru da sedne za volan svog automobila. Kažu da ga je i sama mogućnost užasavala i da je zbog toga majstor pristigao iz fabrike dobio zadatak da bogataševog prijatelja Sretena Kostić nauči da vozi i održava mašinu.

A ovaj se pokazao kao dobar đak. Ostalo je zabeleženo da je vozaču iz inostranstva trebalo nešto više od mesec dana da ga obuči da samostalno upravlja vozilom. Nakon toga, Sreten je položio „vozački ispit“ u Beogradu i to pred tročlanom komisijom (čiji je samo jedan član pre toga zapravo video automobil!) i tako postao prvi srpski „školovani“ šofer. Njegova vozačka dozvola, prva takve vrste izdata u Srbiji, i danas se može videti u Muzeju automobila u Beogradu.

Jedan nepredviđeni problem – da u čitavoj državi nema nijedne benzinske stanice na kojoj bi mogao da se kupi benzin, rešen je tako što su Boža i Sreten rezervoar punili benzinom kupljenim po beogradskim apotekama i, nakon svega – prvi automobil ispod Dunava i Save, bio je spreman da se otisne na putovanje po srpskim drumovima.

Jedan kraj i mnogo novih početaka

Priča je na kraju imala tužan kraj… bar po Božu. Samo tri godine nakon što se trijumfalno provezao Beogradom u svom automobilu, proćerdao je svo svoje bogatstvo i bankrotirao.

U pokušaju da spasi šta se spasti može, svog četvorotočkaša je prodao, pa je tako i Sreten Kostić ostao bez posla. Ipak, ne zadugo! Nakon što je dinastija Karađorđević nabavila prvi, kraljevski automobil, postao je dvorski šofer i vozio je kralja Petra I. Kako je svoje znanje rado delio sa drugima, u istoriju se upisao i kao „profesor“ svih vozača koji su se u narednih desetak godina pojavili u Beogradu.

Jer, iako su onovremeni automobili bili luksuz čak i za bogate, njihov broj na sprskim drumovima postepeno je rastao. Već 1904. u prestonicu je stigao drugi automobil, pa onda i treći, četvrti… deseti… Zabeleženo je da ih je uoči početka Prvog svetskog rata bilo oko 70 s tim što je dobar deo bio u vlasništvu vojske.

Porast broja automobila pratio je i razvoj naftne industrije. Nakon Prvog svetskog rata u Beogradu je, kod kafane „Topola“, na uglu ulica Kralja Aleksandra i Dečanske, postavljena prva benzinska pumpa, a u narednim godinama i drugi veći gradovi su dobili svoja točiona mesta.

Ipak, tek posle Drugog svetskog rata ova industrija doživela je pravu ekspanziju! Već 1945. nacionalizacijom i otkupom postojećih petrolejskih stovarišta i izgradnjom novih, formirana je distributivna mreža i osnovano Trgovačko preduzeće za promet nafte i naftnih derivata. Četiri godine kasnije sa radom je počelo i Preduzeće za istraživanje i proizvodnju nafte, preteča jedne od najznačajnijih i najdugovečnijih kompanija u Srbiji – Naftne industrije Srbije, ili popularnog NIS-a!

A danas, decenijama kasnije ova kompanija je i dalje tu za sve vozače! Više od 300 NIS Petrol i Gazprom benzinskih stanica čine najveću mrežu u Srbiji koja vlasnicima automobila, ali i svima onima koji putuju, osim najkvalitetnijeg goriva, nudi i široku paletu proizvoda i usluga koje svaku običnu pauzu pretvaraju u užitak.

Da mogu da sve ovo vide, verujem da bi Boža i Sreten bili zapanjeni. Šta vi mislite?