Mislite da je NOĆ VEŠTICA samo “izmišljotina Zapada”? Onda zapravo ne znate ni delić ISTORIJE ovog praznika
/
Iako se uglavnom slavi u Sjedinjenim Američkim Državama 31. oktobar - Noć veštica, polako postaje značajan datum i na našim prostorima. I dok ima onih koji na čitav običaj gledaju kao na "đavolju rabotu" i protivnici su ovakovog vida zabave, većina ne zna poreklo praznika i šta zapravo znači - Noć svih svetih.
Milioni ljudi širom sveta u noći nakon poslednjeg dana oktobra uz maskenbale, logorske vatre i neizostavne bundeve proslavljaju Noć veštica. Iako je danas reč o jednom od najkomercijalnijih praznika iz zapadne kulture, poreklo Noći veštica staro je hiljadama godina.
Tada se naravno nisu tako zvale, ali prve Noći veštica organizovali su Kelti koji su, nastanjeni na prostorima današnje Irske, 1. novembra slavili Novu godinu. Noć pre, Kelti su proslavljali “Samhain” – vreme kada mrtvi napuštaju svoje grobove i posećuju svoje nekadašnje domove.
Živi, prestrašeni mogućnošću susreta sa mrtvima, šarali su lica, navlačili strašne maske, uglavnom od životinjskih glava i kože, kako bi duhove odbili od svojih domova. Keltski sveštenici bi te noći pravili ogromne lomače oko kojih su se okupljali seljani i prinosili žrtve paganskim božanstvima.
Dolaskom Rimljana, “noć kada ustaju mrtvi” nastavlja da postoji u promenjenom verovanju – istog datuma kao i stari Kelti, ovaj narod je obeležavao noć kada bog tame ubija boga svetla i boginju prirode odvodi u podzemlje gde će ona preko zime mirovati i brinuti o dušama mrtvih.
Stari Rimljani su na pragovima svojih kuća ostavljali hranu i izdubljene repe u koje su stavljali upaljene sveće kako bi grešne duše uplašili, a dobrima pomogli da pronađu put do kuće.
Kako je bundeva postala “najstrašnije” povrće na svetu?
Jedan od najvećih simbola Noć veštica je bundeva. Običaj dubljenja ovog povrća u Noći svih svetih zasniva se na irskoj legendi o Džeku O’Lanternu koji je sklopio dogovor sa đavolom u zamenu za svoju dušu. Kada je umro, nečastivi ga je prokleo da zauvek luta zemljom tražeći svoju dušu.
Džek je u džepu imao repu, pa ju je izdubio i, stavivši u nju komad užarenog uglja koji mu je đavo dao, krenuo u mrak kojim i danas luta noseći izdubljenu repu u ruci.
U Irskoj i Škotskoj, odakle originalno potiče ova legenda, ljudi su od davnina rezbarili paradajz ili krompir. U Engleskoj, dube repe. Tek nakon što se legenda, zajedno sa prvim doseljenicima, prešla okean i došla u Ameriku, počele su da se ukrašavaju bundeve.
Običaju ni crkva nije mogla ništa
Običaj je ostao toliko ukorenjen u svesti naroda da ni hrišćanstvo nije uspelo da ga iskoreni. Umesto da ga zabrani, crkva je praznik prilagodila, pa je poslednji dan oktobra postao početak trodnevnog praznika posvećenog sećanju na mrtve – svece, mučenike, kao i sve preminule vernike. Tako je nastao praznik Svih svetih, a noć paganskih bogova postala je Noć svih svetih.
Crkva je uvela običaj da horovi vernika idu od kuće do kuće i u zamenu za hranu domaćinu pevaju i mole duhove za sve preminule članove iz tog doma. Sa vremenom se taj običaj promenio i danas deca idu od vrata do vrata, traže slatkiše i uzvikuju “smicalica ili poslastica (“trick or treat“).
U 19. veku, irski imigranti su ovu tradiciju preneli u Severnu Ameriku gde su otkrili da se bundeve dube još lakše i lepše nego repa ili krompir.
U decenijama koje su usledile komercijalizacija je učinila svoje i transformacija je bila potpuna – rođena je Noć veštica.
