NOVOGODIŠNJA ČESTITKA KRALJA ALEKSANDRA IZ 1914. GODINE: Pisao ju je za vojnike, a danas govori više od hiljadu reči
/
Nakon Kolubarske bitke kada su potez generala Mišića i slava srpske vojske odjeknuli svetom jače nego austrougarske bombe i mitraljezi, u decembru 1914. godine na teritoriji Srbije više nije bilo neprijateljskih vojnika.
Priča kaže da su Austrougari iz Beograda po mraku, krišom, da ih niko ne vidi, pobegli, a tako je bilo po celog državi. Kraj 1914. prve ratne godine, Srbija je dočekala izmorena, ali kao pobednica!
O tome svedoči i naredba komandanta prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića od 15. decembra 1914. kojom svojim vojnicima čestita kraj ratne godine. Njegove reči prenosimo u originalu!
“Naredba O Br. 8676 Vrhovnog Komandanta Njegovog Kraljevskog Visočanstva Prestolonaslednika ALEKSANDRA svoj srpskoj vojsci za 15. decembar 1914. god. u Kragujevcu
Junaci!
Već se navršio peti mesec kako je na našu milu Otadžbinu naišao neprijatelj. Istrošeni u dva slavna ali teška rata, mi smo ga ipak muški i junački dočekali. I pošto smo ga jednom potukli na Ceru i Jadru, mi smo mu posle tolikih drugih krvavih ali slavnih bojeva, sada zadali udar teži od svih dosadašnjih. Hiljade zarobljenika, stotine topova i silna oprema vojna što je od neprijatelja zadobismo svedoče o njegovom porazu i našoj slavi.
Junaci!
Ja sam ponosit da objavim da na zemljištu Kraljevine Srbije nema više neprijatelja. Izagnali smo ga krvave glave.
U tom svečanom trenutku (kada se na ponositom srpskom Beogradu vije ponovo pobedna srpska zastava) ja hoću pre svega drugog da ispunim jedan dug zahvalnosti.
U redovima vašim, rame uz rame s vama, ratuju u ovom trećem ratu i braća naša koju od Turaka oslobodismo. Vi ste svedoci njihovog junaštva i njihove ljubavi prema Otadžbini. Kosovci i Vardarci, Žegljigovci i Bregalničani, Batoljci i Porečani pokazali su se dostojni svoje braće Šumadinaca i Dunavaca, Podrinaca i Moravaca, Timočana i Užičana. Pokazali su se dostojni potomci junaka Milutinovih i Dušanovih, što nekad daleko proneše slavu srpskog imena i oružja.
Ja hoću da im dam vidan znak priznanja Otadžbine. Pred ovako nesumnjivim dokazom svoga velikog požrtvovanja i pred tako junački prolivenom svojom krvlju za svoju Srbiju; pred takvim stvarnim dokazom vršenja svoje najteže građanske dužnosti i to sa takvim oduševljenjem, – Ja objavljujem njihovo pravo na sve političke i ustavne tekovine Osloboditeljke Srbije. Prva redovna Narodna Skupština po zaključenju mira rešiće sve potrebne mere, te da se to potpuno i u život uvede.
Junaci!
Gvozdeni obruč naših moćnih saveznika steže se sve više oko našeg zajedničkog neprijatelja. Osećajući se pred porazom i strahujući od njegovih teških posledica on se bori očajno ali uporno. Ali uzalud. Broj njegovih vojnika sve je manji, a naši saveznici uvode svakog dana sve nove vojske u borbu. Kraj toj džinovskoj borbi već je danas jasan i ako ona još nije završena.
Mi moramo još neko vreme vršiti našu tešku dužnost i stojati uz naše velike i silne saveznike koji se bore i za nas, dokle oni ne smožde našeg zajedničkog neprijatelja na njihovim prostranim poljima, a tada će nastati mir, i to dugi mir, koji će dostojno nagraditi žrtve za našu Veliku Srbiju – tada će naša Otadžbina biti mnogo veća, silnija i srećnija no što je ikada bila.
A za to će, Vitezovi, Srbija biti vama blagodarna.”
