“SADA JE VREME DA EVROPA SRBIJI VRATI DUG”: Beseda vladike Nikolaja koja je POSTIDELA ENGLEZE
/
Nikolaj Velimirović bio je episkop ohridski i žički, istaknuti srpski teolog i novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Osim ovoga, re je bila i o izuzetno nadarenom govorniku, zbog čega je još za života nazivan “Novi Zlatousti”.
Nakon strašnog stradanja i povlačenja preko Albanije srpska vojska se oporavila na Krfu i u etapama počela da odlazi na Solunski front i tamo nastavlja borbu za oslobođenje otadžbine. Shvatajući potrebu da se o Srbiji i njenom egzodusu govori u svetu i tako prikupi pomoć, 1915. godine vlada je u Ameriku i Evropu poslala svog najboljeg govornika - jednog episkopa…
Bio je to Nikolaj Velimirović. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja - u crkvama, univerzitetima, hotelima… gde god mu se ukazala prilika da govori o Srbiji i ujedinjenju Južnoslovenskih naroda.
Vladika je u svom pohodu bio veoma uspešan. Osim što je Srbiji počela da dolazi pomoć sa Zapada, veliki broj dobrovoljaca iz Amerike krenuo je na Solunski front kako bi se priključio ratu.
Njegova upornost i istrajnost izazvala je divljenje kod Saveznika. Engleske vojskovođe govorile su da je “otac Nikolaj bio treća armija” za srpsku i jugoslovensku stvar.
Tokom tih, ratnih godina, Nikolaj Velimirović je pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao, a naročito je zapamćena ostala beseda koju je vladika održao na Vidovdan 1916. godine u katedrali Svetog Pavla u Londonu gde se, zahvaljujući nadbiskupu kenterberijskom, obratio kralju Džordžu Petom i brojnim uglednim Englezima.
Evo te besede:
“Došao sam iz Srbije, iz evropske ponoći. Tamo nigde ni zračka svetlosti. Sva je svetlost pobegla sa zemlje na nebo i jedino nam odozgo svetli. Pa ipak, mi nejaki u svemu, sada ovako, jaki smo u nadi i veri, u skoro svanuće dana. Zahvalan sam lordu Arhiepiskopu kenterberijskom, koji mi je omogućio da na sveti Vidovdan, ovog leta Gospodnjeg 1916. godine, u ovoj prekrasnoj crkvi Svetog Pavla, pred njegovim Visočanstvom kraljem Džordžem Petim i najuglednijim Englezima mogu da vam se obratim.
Gospodo i prijatelji! Ceo dan juče proveo sam razgledajući ovaj veličanstveni hram, koji je ponos Engleske i hrišćanstva. Ja sam video da je on sagrađen od najskupocenijeg materijala, donesenog iz raznih krajeva imperije u kojoj sunce ne zalazi. Video sam da je sagrađen od granita i mermera koje su ispirali talasi stotine mora i okeana. I da je ukrašen zlatom i dragim kamenjem, donetim iz najskupocenijih rudnika Evrope i Azije. I uverio sam se da se ovaj hram s pravom ubraja u jedno od arhitektonskih čuda sveta.
No, gospodo i prijatelji! Ja dolazim iz jedne male zemlje na Balkanu u kojoj ima jedan hram, i veći, i lepši, i vredniji, i svetiji od ovog hrama. Taj hram se nalazi u srpskom gradu Nišu i zove se ĆELE KULA. Taj hram je sazidan od lobanja i kostiju mog naroda. Naroda koji pet vekova stoji kao stamena brana azijatskom moru, na južnoj kapiji Evrope. A kad bi sve lobanje i kosti bile uzidane, mogao bi se podići hram trista metara visok, toliko širok i dugačak, i svaki Srbin bi dana, mogao podići ruku i pokazati: Ovo je glava moga dede, moga oca, moga brata, moga komšije, moga prijatelja, kuma. Pet vekova Srbija lobanjama i kostima svojim brani Evropu da bi ona živela srećno. Mi smo tupili našim kostima turske sablje i obarali divlje horde, koje su srljale kao planinski vihor na Evropu. I to, ne za jednu deceniju, niti za jedno stoleće, nego za sva ona stoleća koja leže između Rafaela i Širera. Za sva ona bela i crvena stoleća u kojima je Evropa vršila reformaciju vere, reformaciju nauke, reformaciju politike, reformaciju rada, reformaciju celokupnog života. Rečju, kada je Evropa vršila smelo korigovanje, i bogova i ljudi iz prošlosti, i kada je prolazila kroz jedno čistilište, telesno i duhovno.
Mi smo, kao strpljivi robovi, mi smo se klali sa neprijateljima njenim, braneći ulaz u to čistilište. I drugom rečju, dok je Evropa postajala Evropom, mi smo bili ograda njena, živa i neprobojna ograda, divlje trnje oko pitome ruže. Na Vidovdan 1389. godine srpski knez Lazar, sa svojom hrabrom vojskom, stao je na Kosovu Polju na branik hrišćanske Evrope, i dao život za odbranu hrišćanske kulture. U to vreme Srba je bilo koliko i vas Engleza. Danas ih je deset puta manje.
Gde su? Izginuli braneći Evropu.
Sada je vreme da Evropa Srbiji vrati taj dug.”
Možete poslušati i audio verziju besede, u izvođenju slavnog glumca Ljube Tadića:
