Njihova borba ušla je u istoriju! Pet STUDENTSKIH PROTESTA koji su promenili sve(t)

Iako ih često doživljavaju kao nezainteresovane, neupućene i inertne, studenti su predvodili neke od najvećih protesta u istoriji.

Studentski pokreti i protesti nisu nešto novo. Studentski aktivizam star je koliko i univerziteti, ali je svoju ekspanziju doživeo u 20. veku tokom borbi za ljudska i građanska prava, protiv aparhejda, ratova…

Iznova i iznova, demonstracije mladih ljudi kroz istoriju dovodili su do ključnih društvenih promena. Za proteste iz ‘68 ste čuli… za ove bi trebalo da znate!

Protesti na Univerzitetu Fisk - 1925. godina

Univerzitet Fisk u Nešvilu u Tenesiju ima dugu istoriju studentskog aktivizma. U prošlosti su ga uglavnom pohađali Afroamerikanci. Godine 1925. dekan Fajet Mekenzi pokušao je da ograniči mnoge aktivnosti studenata ukidajući školske novine, većinu vannastavnih programa, sportskih aktivnosti… Studentkinjama su propisana stroga pravila oblačenja i smanjena je mogućnost njihove interakcije sa kolegama.

Osim toga, Mekenzi je sredstva za fakultet dobijao od zadužbina i fondacija koje su imale za cilj da suzbiju akcije usmerene ka osporavanju zakona Džima Kroua koji su faktički dozvolili rasnu segregaciju u svim javnim ustanovama u južnim državama SAD pod parolom “odvojeni, ali jednaki”.

Studenti i bivši studenti zahtevali su promene koje je Mekenzi prvo obećao, ali se onda predomislio. U martu, nakon mirnog protesta, dekan je pozvao policiju koja je upala u mušku spavaonicu tražeći “agitatore”. Ovaj čin je preokrenuo tok i ton protesta - oni su postali masovniji, a krenuo je i bojkot škole. U februaru 1926. 80 odsto studenata napustilo je kampus i vratilo se kućama odbijajući da nastavi da pohađa nasstavu. U aprilu Mekenzi je primoran da podnese ostavku.

Ovaj sukob između studenata i administracije bio je prvi od nekoliko protesta na afroameričkim fakultetima. Studenti su zahtevali veću ulogu u odlučivanju, zastupljenost bivših studenata u odborima i više ličnih sloboda. Kao njihov rezultat, već 1926. na Univerzitetu Hauard izabran je prvi dekan Afroamerikanac.

Bela ruža - 1942/43

Bela ruža bila je nenasilna, intelektualna grupa otpora u nacističkoj Nemačkoj koju je predvodilo pet studenata i jedan profesor na Univerzitetu u Minhenu. Osnivači grupe, studenti medicine, gledali su kako njihova država polako tone u diktaturu, diskriminaciju nad kolegama jevrejskog porekla, kao i zverstva SS trupa na Istočnom frontu. Zato su se organizovali i počeli anonimno da objavljuju letke i pišu grafite protiv nacističkog režima.

U februaru 1943. grupa je otkrivena. Prošli su kroz lažno suđenje. Mnogi su poslati na robiju i u logore dok su osnivači, uključujući i brata i sestru, Hansa i Sofia Šola, kao i Kurta Hubera, profesora filozofije i muzikologije, pogubljeni giljotinom.

Pokret “sit-in” u Grinsboru - 1960. godina

Godine 1960, četiri Afroamerička studenta poljoprivrednog i tehničkog fakulteta u Severnoj Karolini protestovala su protiv rasne segregacije u Americi tako što su mirno sedeli na pultu restorana sa oznakom “samo za belce” u Grinsboru. Gosti i zaposleni su ih vređali, polivali ih i pretili im, na kraju je došla i policija koja je pokušala da ih izbaci napolje, ali su oni ostali nenasilni i mirni.

Pokret koji je dobio naziv “sit-in” nakon ovoga se proširio po čitavom Jugu obuhvatajući restorane, biblioteke, hotele, bioskope… U roku od nekoliko nedelja, zahvaljujući medijima koji su detaljno izveštavali o protestima, mnogi od ovih objekata postali su dozvoljeni za sve, bez obzira na boju kože. Ovaj protest smatra se jednim od najznačajnijih ranih uspeha pokreta za građanska prava u Americi.

Tlateloko masakr - 1968. godine

U oktobru 1968. kada se Meksiko pripremao da bude domaćin Olimpijskih igara, studenti su iskoristili pažnju globalnih medija da organizuju proteste protiv vladine represije. Zahtevi su bili osnovani. Studenti su tražili osnovna prava - slobodu govora, prestanak nasilja koje sprovodi država, policijsku i vojnu odgovornost, oslobađanje političkih zatvorenika, otvaranje dijaloga sa vladom...

Protesti su počeli na fakultetima, reagovala je policija, a kasnije i vojska koja je ubila nekoliko studenata nakon što su miniranjem otvorili vrata kampusa. Mladi su se brzo organizovali i tokom narednih meseci održani su protesti protiv ugnjetavanja i nasilja. Međutim, vlada je odbila da ispuni studentske zahteve i 2. oktobra 1968. oko 10 hiljada studenata marširalo je trgom u naselju Tlatelolko u Meksiko Sitiju sve dok oružane snage nisu intervenisale.

Vojnici su se pojavili da uhapse studentske vođe. Kada su trgom odjeknuli pucnji, počeli su da pucaju. Vladini izvori tvrdili su da su samo četiri osobe ubijene, ali iskazi svedoka govorili su o mnogo više stradali.

Zvanična istraga viđena decenijama kasnije pokazala je da je država na strateškim mestima tog dana imala snajperiste čiji je zadatak bio da isprovociraju sukob. Smatra se da je poginulo između 350 i 500 ljudi mada brojka nikada nije tačno utvrđena.

Masakr je doveo do velikih promena u građanskim slobodama tokom narednih decenija. Danas je 2. oktobar u Meksiku priznat kao Nacionalni dan žalosti i simbol otpora autoritarizmu.

Ustanak u Sovetu - 1976. godina

Sistem aparthejda u Južnoafričkoj republici podsticao je nasilje i diskriminaciju tokom dobrog dela druge polovine 20. veka. Nejednako obrazovanje je bilo njegov glavni deo. Zakon iz 1974. predviđao je uvođenje afrikanerskog jezika koji je bio jezik vladajuće belačke manjine, u svim školama. Na njemu je trebalo da se odvija pola nastave, dok bi se druga polovina odvijala na engleskom. Većina starosedelaca ovo je videla kao još jedan instrument otuđivanja od tradicije i običaja predaka.

U junu 1976. između 3 i 10 hiljada studenata i srednjoškolaca je marširalo u gradu Soveto u znak protesta ovoj direktivi i nejednakom obrazovanju u celini.

Planirano je da protest 16. juna prođu mirno i bez incidenata. Nažalost, jedan policajac je zapucao, što je uzrokovalo paniku i haos. Deca su počela da beže, a policija je na njih otvorila vatru, a nakon toga pustila i pse. Protestanti su odgovorili kamenicama. Neredi su potrajali do sumraka istog dana. Procenjuje se da je stradalo između 175 do 600 civila, uključujući i 13-godišnjeg đaka Hektora Pitersona koji je postao simbol ustanka. Broj ranjenih procenjuje se na više od hiljadu.

Mladi u Južnoafričkoj republici su nastavili da se organizuju i protesti protiv aparthejda su se širili zemljom, privlačeći međunarodnu pažnju. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija izglasao je rezoluciju kojom je osuđen masakr u Sovetu i režim aparthejda. Aktivisti širom sveta počeli su da pritiskaju univerzitete da odustanu od ulaganja u korporacije koje podržavaju vladu Južnoafričke republike postavljajući scenu za kraj aparthejda 1991. Danas, 16. jun je Nacionalni dan mladih u toj državi.