Dotakla je zvezde, a umrla u bedi: Žene su je obožavale, muškarci osporavali, a ceo Beograd zavideo na HRABROSTI I TALENTU
/
Mir Jam je pseudonim književnice čiji su romani obeležili period između dva rata u Kraljevini Jugoslaviji i učinili je najčitanijim ženskim autorom. “Srpska Džejn Ostin”, kako je često nazivaju, opet je pre nekoliko godina osvojila srpsku publiku kada su njeni romani ekranizovani i tako ponovo stekli izuzetnu popularnost.
Iza imena Mir Jam krije se Milica Jakovljević, rođena u Jagodini 22. aprila 1887. godine. Detinjstvo i mladost provela je u Kragujevcu. Posle Prvog svetskog rata se preselila u Beograd, kako bi započela karijeru kao novinarka u “Novostima” kao jedna od retkih žena u poslu.
Posle toga je radila i u “Nedeljnim ilustracijama”, sve vreme iza pseudonima Mir Jam, koji je zadržala i kada je počela da piše romane koji su stekli izuzetnu popularnost u periodu između dva rata.
“Srpska Džejn Ostin”
U svom stanu u Molerovoj ulici na Slaviji, Milica je pisala o ljubavi, braku i životu građanske klase u Jugoslaviji, intrigirajući javnost svojom povučenom i pomalo eksentričnom personom.
Šetala je beogradskim ulicama “zanosna u ljubičastoj pelerini, doterana i negovana, sa dugim loknama, lepa i smerna Mir Jam, patrijarhalna devojka iz dobre kuće”. Uprkos činjenici da je pisala o ljubavi i braku, Milica se nikada nije udavala, a o njenom privatnom životu se mnogo više nagađalo nego što se zaista znalo. Tečno je govorila francuski i ruski, bila je obrazovana, pametna i veoma samostalna.
Kraljica ljubavnih romana
Milica Jakovljević je autor romana “Ranjeni orao”, koji se smatra najlepšom ljubavnom pričom srpske književnosti ekranizovan je 2009. godine i tako se opet našao u žiži javnosti. Pored toga, romani “To je bilo jedne noći na Jadranu”, “Nepobedivo srce”, “Otmica muškarca”, “Greh njene mame”, “U slovenačkim gorama”, “Samac u braku” i “Mala supruga” su decenijama mamili suze i uzdahe devojaka, a i ponekog muškarca sa širokom lepezom likova i uzbudljivim zapletima.
Pored romana, Mir Jam je potpisala i zbirke pripovedaka “Dama u plavom”, “Devojka sa zelenim očima”, “Časna reč muškarca” i “Sve one vole ljubav”, kao i pozorišne komade “Tamo daleko” i “Emancipovana porodica”.
“Kraljica ljubavnih romana”, kako su je nazivali, osvojila je čitalačku publiku u Jugoslaviji svojom laganom prozom, jednostavnim i ponekad sladunjavim stilom koji je bio izuzetno slikovit i pružao je odmor i beg od svakodnevnih briga i problema.
Mir-Jam se zalagala i za ženska prava. U vreme kada je većina dama još bila neobrazovana i potlačena, ona se borila za rodnu ravnopravnost, baveći se suštinskim problemima ženskog pola.
Izdvojila se tekstom “Treba li podići ženi spomenik”, zalažući se da se damama prizna umeće i svakodnevna briga o deci i porodici.
- Žena je i naučnica i sportiskinja i umetnica - govorila je.
Međutim, nisu svi podržavali rad ove jedinstvene žene...
Mnogi su je kritikovali i osporavali, uz argumente da njen rad nije mogao da se meri sa muškim autorima tog vremena. Često su je upoređivali sa bratom, poznatim piscem Stevanom Jakovljevićem, autorom “Srpske trilogije”. Njegova odiseja koja je opisala srpskog vojnika kao pravog pobednika u Velikom ratu donela mu je tutulu autora prvog srpskog bestselera.
Crni dani za smelu damu
Posle Drugog svetskog rata, Milica je bila gurnuta u stranu i osramoćena, navodno jer tokom okupacije nije radila. Ironično, prema tadašnjim pravilima, novinar koji šest meseci nije zaposlen gubi status novinara.
Tako je Milica bezuspešno pokušavala da se zaposli ili da makar dobije penziju. Bila je napuštena i osramoćena, a njene knjige zabranjene. Čak ni njen brat, Stevan Jakovljević, koji je postavljen za prvog posleratnog rekktora Beogradskog univerziteta, za sestru ništa nije mogao da uradi.
– Neki drugovi ne pišu borbeno, onako kako naša stvarnost zahteva. Oni ne pišu komunistički, pišu buržujski sentimentalno i sladunjavo, kao Mir Jam – kritikovao je koleginicu “revolucionarni pesnik“ Oskar Davičo na sednici Saveza književnika Jugoslavije.
Odjednom, od autorke “broj 1” Mir Jam je postala najnepoželjnija književnica Jugoslavije. Pričalo se čak i o kažnjavanju tinejdžerki koje bi bile uhvaćene kako čitaju njene romane.
Uprkos svemu, poslednje dane života Milica je provela držeći glavu uspravno i gordo šetanjući Beogradom, kao što je i činila celog života.
Milica je umrla 22. decembra 1952. godine od zapaljenja pluća, a vest o njenoj smrti nisu objavile nijedne novine.
