TAJNA FRUŠKE GORE: Srpski manastir koji čuva poslednjeg Nemanjića i važi za SVETINJU čak i za nehrišćane

Ako je Fruška gora kruna duhovnosti srpskog naroda, onda je manastir Jazak jedan od najvrednijih bisera te krune. Najpoznatiji je po tome što se u njemu čuvaju mošti Svetog Uroša, sina cara Dušana i poslednjeg vladara iz dinastije Nemanjić kog je crkva proglasila za mučenika. Ta činjenica u ovaj lepi manastir, na južnoj padini „srpske Svete Gore“, već vekovima dovodi vernike iz svih krajeva zemlje.

Ipak, iako je reč o značajnom i dobro poznatom centru duhovnosti i mestu koje se odavno upisalo u istoriju ne samo Srbije, nego i čitavog pravoslavnog sveta, Jazak još uvek pokriva i blagi oreol mističnosti i tajnovitosti zbog koga, čak i danas, neke priče i činjenice o njemu nisu toliko poznate.

Ovo su neke od njih…

Čija je zadužbina manastir Jazak?

Nije zapravo sigurno ko je osnovao Jazak. Legenda kaže da je u pitanju bio despot Jovan Branković, mlađi sin Stefana Slepog i Angeline Branković, ali valja naglasiti da je u pitanju crkveno predanje, slično kakvo postoji za gotovo sve fruškogorske svetinje. Najstariji podatak o manastiru potiče iz 1522. ali kako je u to vreme despot Jovan već bio pokojan, izvesno je da je stariji.

Slično, ne zna se pouzdano ni ko je sve podizao današnju manastirsku crkvu posvećenu Silasku Svetog Duha na Apostole. Zna se da je gradnja počela 1736. uz pomoć kaluđera iz Žiče i Rače i zahvaljujući prilozima imućnijih pravoslavaca iz Novog Sada, Osijeka, Šida, Baje i Šašinaca, ali kako je najveći broj njihovih imena zauvek zaboravljen, najispravnije je reći da je manastir Jazak podigao – narod.

Postoji „novi“ i „stari“ Jazak

Mada je ovo malo poznato, današnji Jazak zapravo je „novi“, a iako za koju godinu slavi puna tri veka postojanja, spada među mlađe manastire Fruške gore. O prvom, srednjovekovnom Jasku, malo se zna. Priča kaže da je u pitanju bila freskopisana kamena crkva sa dva skromna konaka i da je bratstvo koje je tu obitavalo živelo jako teško i u velikom siromaštvu.

Sve se promenilo 1705. kada je monah Hristifor iz Nerodimlja ovde doneo mošti Svetog cara Uroša nakon čega je, za kratko vreme, manastir postao mesto hodočašća vernika iz čitave zemlje. Upravo je ovo uslovilo izgradnju novog manastira koji je završen i osvećen 1758. i u koji su prenete mošti poslednjeg vladara iz dinastije Nemanjić.

„Stari“ Jazak je nakon toga postao ženski manastir pod pokroviteljstvom patrijarha Arsenija IV Jovanovića Šakabente, ali je nakon uredbe carice Marije Terezije „o redukciji monaškog života“, 1774. morao da bude ugašen i porušen. Njegove ostatke i sada možete videti na nekih dva kilometara severno od današnjeg Jaska.

Šta je još Jazak?

Manastir Jazak danas deli naziv sa istoimenim selom kraj kog se nalazi. Ovo malo naselje u izvorima se prvi put pominje 1702. godine što znači da je staro preko tri veka, a početkom 21. stoleća ponelo je i jednu laskavu titulu – na manifestaciji „Susreti sela Srbije“, Jazak je proglašen za najlepše selo u zemlji do hiljadu stanovnika. U Jasku vole da kažu da to znači da žive u najlepšem malom mestu u Srbiji.

Manastir je „kumovao“ i vodi! Naime, nedaleko od njega nalazi se prirodno izvorište pitke vode odličnog kvaliteta o čijoj lekovitosti i blagotvornom dejstvu je pisao još Miloš Crnjanski u „Seobama“. Zahvaljujući jedinstvenom okruženju i zaštićenom ekosistemu, ovde danas nastaje i Jazak voda – prirodno dobra izvorska voda. Od 2005. godine, ona se puni u istoimenom pogonu nadomak izvora i u blizini manastira.

Manastir je svetinja i za nehrišćane

Još iz vremena kada se u narodu pročuo kao utočište i večna kuća za zemne ostatke poslednjeg Nemanjića, Jazak je postao mesto hodočašća vernika iz svih krajeva zemlje, ali i regiona. Isceliteljske moći koje se pripisuju moštima Svetog Uroša ovde su dovele nebrojene mase vernika u potrazi za spasom, a naročito je interesantan podatak da su po pomoć i utehu u Jazak u prošlosti dolazili i nehrišćani.

Predanje je naročito zapamtilo slučaj izvesnog Turčina Mustafe iz Sarajeva koji je, moleći se pred kivotom svetitelja, dočekao isceljenje bolesne noge. Nakon toga, 1710. godine, on je manastiru darovao srebrni lik cara Uroša, kao i tzv. votivni dar – simbolični prikaz obolele, pa potom isceljene noge.

* Ostatak teksta i još zanimljivosti o manastiru Jazak možete PROČITATI OVDE!