Ljubišu Samardžića jednom su pitali ŠTA JE NAJVAŽNIJE U ŽIVOTU... Odgovor i danas otkriva KAKAV JE ČOVEK BIO
/
Vest da je tog 8. septembra 2017, posle duge i teške bolesti, u 81. godini života preminuo doajen srpskog i jugoslovenskog glumišta, reditelj i producent Ljubiša Samardžić, rastužila je i pogodila čitav region. Poštovan i voljen umetnik, a pre svega čovek poznat po blagoj naravi i dobroti, ostavio je neizbrisiv trag na području cele bivše Jugoslavije.
Poslednjih godina Ljubiša Samardžić je malo pojavljivao u javnosti. U decembru 2016. primljen je u Klinički centar Srbije, gde je imao operaciju na mozgu, nakon čega je pušten na kućno lečenje.
Biće upamćen kao jedna od najvećih zvezda filmske i televizijske kinematografije velike Jugoslavije.
Glumio je u nekoliko desetina filmova – Valter brani Sarajevo, Partizanska eskadrila, Sutjeska, Ljubavni život Budimira Trajkovića, Moj tata na određeno vreme, Tri karte za Holivud… Ostavio je nezibrisiv trag i u srcima TV gledalaca igrajući u serijama – Vruć vetar, Kuda idu divlje svinje, Policajac sa petlovog brda…
Nadimak “Smoki” dobio je zahvaljujući istoimenom liku kog je tumačio 1963. godine, u filmu “Peščani grad”, ali bio je i Šurda, Zis, Rok, Boško Simić…
Više od svega ovoga, više od slave i popularnosti, Ljubiša Samardžić je važio sa dobrog čoveka blage naravi, kojeg je publika volela, a kolege poštovale.
U jednom od poslednjih intervju koje je dao, Ljubiša se osvrnuo na svoj život i karijeru i na pitanje o prvom što mu pada na pamet kad pomisli na sve što je prošao rekao – Bilo je rašta i roditi se!
“Odrastao sam u čestitoj rudarskoj porodici, rano ostao bez oca, divio se majci, “tigrici“, koja nas je izvela na put sa mizernom rudarskom penzijom. A bilo nas je troje dece. Iz takvog detinjstva shvatio sam da sirotinja nije najstrašnija stvar koja može da se desi u životu. Kako sam rastao sa svakodnevnim dramama kraj rudnika i kada su zlohudne sirene najavljivale zlo u jamama, bio sam opčinjen etikom, dobročinstvom i solidarnošću rudara i ubrzo sam shvatio smisao opstanka u životu. Na veliku sreću, ubrzo sam sreo svoju suprugu Miru, kojoj dugujem zahvanost za čestitost, instinkt i nesvakidašnju inteligenciju.”
O tome kakav je čovek bio svedoči i rečenica data u istom intervjuu kao odgovor na pitanje – šta je, po njegovom mišljenju, najvažnije u životu.
– Biti čovek. Onaj koji ima reč. Koji brani istinu i pravdu. Setite se da Biblija počinje rečima: “U početku beše reč” – tada je odgovorio Ljubiša Samardžić.
Svoje nagrade, diplome i priznanja poklonio je Jugoslovenskoj kinoteci februara 2014. godine.
