UMETNIK PRLJAVIH NOGU: Slikao je prostitutke kao device, bio ubica i živeo u bekstvu, a danas ga zovu OCEM BAROKA

O njegovom uticaju na istoriju umetnosti, slavni francuski kritičar Andre Bern-Džofrej je zapisao: “Ono što započinje sa Karavađovim delima je jednostavno – moderno slikarstvo”. Slavljen i osporavan, uvek kontroverzan, a po prirodi prgav i eksplozivan, Karavađo je vodio sve samo ne “običan život umetnika” i tek je u moderno vreme stekao status velikana baroknog slikarstva.

Umetnik koga danas poznajemo po imenu Karavađo rođen je kao Mikelanđelo Merizi. Karavađo je verovatno nadimak koji je dobio po malom istoimenom gradiću u kom je rođen.

Nepoznato detinjstvo

O njegovom detinjstvu ne zna se mnogo sem da je njegova porodica stradala kao žrtva kuge od koje su mu umrli otac, baba, deda, ukaj, a neki izvori pominju i majku. Kako bilo, izvesno je da je do svoje 13 godine Karavađo ostao potpuno sam.

Ovaj period njegovog života nije naročito poznat. Imao je 21 godinu kada je kao mladi umetnik došao u Rim i nekoliko godina proveo radeći za poznatije majstore. U tom periodu jedva je sastavljao kraj s krajem, ali je polako postajao poznat na rimskoj umetničkoj sceni pre svega po brzini i veštini kojom je slikao.

Njegov rad uskoro je privukao pažnju kardinala Frančeska del Montea koji je naručio već slavne slike poput “Muzičara”, “Lautiste” i “Svetog Franje u zanosu”. Takođe je angažovan i na projektu dekoracije kapele Kontareli u crkvi Svetog Luiđija dei Franćezija u Rimu.

Del Montea mu je postao patron, a za Karavađa, to je bila odskočna daska.

“Slikar prljavih nogu”

Karavađove slike bile su kontroverzne za ono vreme. Neke od njegovih religioznih slika crkvene vlasti odbile su da prime. Izgledalo je kao da uživa da šokira i da po svaku cenu želi da se na slikama drži realnosti, ma koliko ona gnusna bila.

Karavađo je uveo revoluciju u tradicionalnu ikonografiju, stvarajući snažne, neugledne figure, slikane bez doterivanja i prema tipovima iz naroda. Oni koji su ga podržavali zvali su ga genijem. Za protivnike on je pogrdno bio “slikar prljavih nogu“, jer je stvarno, na nogama slikao i tragove prašine.

Naglašavao je siromaštvo i običnost Hrista, apostola, svetaca i mučenika, ističući njihovu pocepanu odeću i, opet, prljavštinu na stopalima. Digla se velika prašina zbog toga što je Karavađo koristio leš udavljene prostitutke kao modela za čuvenu sliku “Smrt Device”.

Umetnik sa kriminalnim dosijeom

Nisu samo slike bile kontroverzne kod Karavađa. Umetnik je bio hirovit čovek podložan incidentima i, kao da to nije bilo dovoljno, i - veoma poročan.

Često se opijao i novac zarađen teškim radom lako gubio na kocki. Prema jednom policijskiom zapisniku iz 1604. godine zabeležen je incident u kom je Karavađo bacio pun tanjir hrane konobaru u lice posle čega je došlo do tuče. Samo godinu dana kasnije kamenovao je policajce.

Pričalo se i da je povezivan sa nikad razjašnjenim krađama i provalama po Rimu, a svakako sa prostitutkama sa kojima se družio i koje su mu služile kao modeli za slike.

Umetnik ubica?

Godine 1606. Karavađo je napravio grešku koja ga je skupo stajala. Naime, nakon neke nevažne rasprave, u žaru je ubio poznatog rimskog makroa i svog prijatelja Ranuća Tomasonija.

Pošto mu je glava ucenjena, bio je prisiljen da zauvek napusti Rim. Narednih godina Karavađo će lutati po drugim italijanskim gradovima stalno čeznuvši za Rimom i da se u njega vrati. Jedina nada bila mu je da dobije pomilovanje od Pape, ali mu to nije pošlo za rukom.

U tom lutanju i neprestanoj selidbi nastaje slika “Sedam dela milosrđa”.

Pošto nije uspeo da se vrati u Rim, Karavađo odlazi na Maltu. Tamo se susreo sa pripadnicima reda Malteških vitezova. Veliki Majstora Reda Svetog Jovana, Alofa de Vinjakura prima ga u Red, a Karavađo tu stvara svoje grandiozno delo “Odrubljivanje glave Svetog Jovana Krstitelja”.

Prgav do kraja

Međutim, Karavađo ni na Malti nije dugo imao mira. Prgav, kakav je bio, navodno je napao jednog od “najviših” vitezovi u Redu. Momentalno je završio u zatvoru, odakle je pobegao, ali je i izbačen iz Reda “Jovanovaca”, piše portal Vintage news.

U julu 1610. godine, Karavađo je iznenada umro. Postoje indicije da je bolovao od malarije na obali Lacija nedaleko od Rima gde se najverovatnije krio dok je čekao da njegovi moćni prijatelji u Rimu za njega organizuju pomilovanje. Drugi istoričari pak tvrde da su ga iz osvete ubili pripadnici Malteškog reda ili plaćene ubice poslate od strane porodice makroa kog je ubio. Ima i onih koji smatraju da je umro od trovanja uljanim bojama ili čak od sifilisa.

Danas, Karavađu se sa sigurnošću ne zna ni grob. Zagovornici teorije da je ubijen tvrde da su ga Malteški vitezovi bacili u more i tako izbrisali svaki trag svog zločina. Najverovatnije je sahranjen u nekoj masovnoj grobnici onog vremena.

Godine 2002. otkriveni su ostaci tela u grobu crkve u Porto Erkole za koje su istraživači istakli da su “85 odsto” sigurni da pripadaju Karavađu, ali su ovu tvrdnju odbacili mnogi ugledni istoričari.