Pevala je “SVE SMO MOGLI MI” i ta pesma bila je njena “kletva”! Donela joj je slavu, ali i NAJTUŽNIJU SUDBINU EX-JU SCENE
/
Foto: Medija centar Beograd
Velika jugoslovenska kantautorka Jadranka Stojaković preminula je 3. maja 2016. godine u penzionerskom domu “Ivan Pavao” u Banjaluci. Bila je to vest koju su preneli svi regionalni mediji i koja je rastužila srca miliona ex-Jugoslovena i poklonika dobrog zvuka. Oni što je prošlo mnogo manje zapaženo jesu poslednje godina života, muka i tuga koje su pratile ovu umetnicu.
Jadranka Stojaković bila je velika muzička zvezda stare Jugoslavije. Kasnih 70-ih i 80-ih godina njene šansone i šlageri bili su hitovi na top listama svih republika, a naročito se proslavila obradama pesama Alekse Šantića i Desanke Maksimović. Pred kraj života govorila je da su joj karijeru obeležile tri pesme - “Što te nema”, “Ima neka tajna veza” i “Sve smo mogli mi”.
Godine 1988. se preselila u Japan i bio je to početak životnog aranžmana dug 23 godine. Jadranka je i tamo postala zvezda proslavivši se nastupima na kojima je pevala, svirala gitaru i usnu harmoniku.
A onda su došle godine tuge…
Ima neka tajna veza
Jadranku je duboko pogodo rat na prostorima bivše Jugoslavije. U rodnu Bosnu nije mogla da se vrati čitavu deceniju jer Japan nije priznao Bosnu i Hercegovinu sve do 1998. Kada je konačno dobila pasoš pohrlila je u domovinu samo da bi u svom stanu u Sarajevu zatekla nepoznatog čoveka koji se tu uselio, a posle stan na prevaru i prodao.
Videvši da zemlje koju je toliko volela više nema, Jadranka je rešila da se vrati u Japan. Karijera tamo išla joj je dobro, držala je koncerte, slikala i organizovala izložbe, a bavila se i komponovanjem muzike za video igrice.
A onda je jedan pad sve okončao!
Na turneji u Japanu 2010. godine Jadranka je pala izlazeći na binu. Borbena kakva je bila, nije dozvolila da je to zaustavi pa je dopuzala do stolice i ipak održala koncert, ali bio je to početak kraja.
– Noge su mi postepeno otkazivale dok nisam postala potpuno nepokretna – ispričala je kasnije.
Dijagnoza je bila neumoljiva - bolest motornog neurona iz dana u dan oduzimala joj sve više snage sve dok nije ostala potpuno paralizovana.
Od 2011. je živela u Banjaluci.
Poslednji dani okupani tugom i zaboravom
Situacija je s godinama za Jadranku postajala sve teža. Sama i bolesna teško je živela, a nakon što je bolest uznapredovala skoro nije mogla ni da govori. Nakon odlaska u dom, posećivali su je i pomagali mnogobrojni prijatelji, ali ju je sve više gušio zaborav.
Ipak, oni koji je pamte iz tih poslednjih dana pričali su kasnije da je Jadranka bila vedra i puna optimizma, sa duhom koji ništa nije moglo sputati. Muzika, sila koja joj je pomogla da prebrodi sve teške trenutke na kraju joj je bila surovo oduzeta, ali ona se borila.
– Ne mogu se setiti ko mi je dolazio u poslednje vreme. Nema više mene. To je to, nemam ni glasa. Ne mogu više, bolest mi je uzela sve. Ne mogu više da sviram, ali često sanjam muziku. Živim ceo život s njom i kao da imam koncerte dok spavam. Još mogu da je osetim, još mogu da je čujem – ispričala je tužna diva za “Dnevni avaz” u jednom od poslednjih intervjua koje je dala.
