TUGA SLAVNOG RUSKOG SLIKARA: Njegovo najpoznatije delo prvo su zabranili, pa napadali, a 2018. i POCEPALI

Januara 1913. u jeku priprema za proslavu 300. godišnjice vladavine dinastije Romanovih, ruska štampa je prenela vest o nesvakidašnjem incidentu. U galeriji Tretjakov, Avram Balašov, pripadnik Stare vere i ikonopisac, izvadio je nož iz čizme i zario ga tri puta u jednu od najčuvenijih slika Ilje Rjepina, uzvikujući: "Dosta je bilo krvi!" Iako će Balašovljeva sudbina time biti zapečaćena, pronašle su se brojne apologete njegovog dela.

U pitanju je bila slika “Ivan Grozni i njegov sin Ivan”, Rjepinovo ekspresionističko remek-delo koje je pravio od 1881. do 1885. godine.

Ideja za sliku rodila se nakon što je Ilja prisustvovao pogubljenju članova levičarske organizacije “Narodna volja”, osuđenih za učešće u ubistvu cara Aleksandra II, 1881. godine. Atentat na cara, kao i potonja egzekucija odgovornih, koje su se desile tačno tri stotine godina posle smrti nesrećnog ruskog princa, ostavile su jak utisak na velikog slikara.

Po sopstvenom priznanju, Rjepin je sliku započeo inspirisan simfonijom Rimskog Korsakova .

– Mogu li emocije koje je u meni izazvala muzika iskazati na platnu? Setio sam se Ivana. Mnogo krvavih dešavanja se zbilo tih godina. Osećao sam se grozno. Ali, postojala je neka sila koja me je terala da završim sliku – govorio je Rjepin.

Slika prikazuje ultimativni greh, te očaj i strah koji je taj greh izazvao. Car Ivan Grozni u naručju drži sina kog je smrtno povredio nekoliko trenutaka ranije. Iako je najprepoznatljivija po carevom izrazu lica, slika krije i brojne detalje kojima Rjepin iskazuje svoj stav o samom događaju, a čini se i o ličnosti Ivana IV.

Međutim, baš zbog toga, slika koju danas smatramo remek-delom i nezaobilaznom stranicom bogate ruske kulture, nije oduvek izazivala divljenje, a i danas su brojni oni koji je vide kao vrlo problematičnu.

Iako su postojali i ugledni kritičari samog slikarskog dela koji su negirali Rjepinov kvalitet, te sliku nazivaju “jeftinim senzacionalizmom” i osporavaju joj umetničku vrednost, osnovna zamerka Rjepinovih tadašnjih, a i sadašnjih, kritičara jeste istorijska podloga slike, odnosno događaj koji ona opisuje. Bila je to prva slika koja je doživela pravu cenzuru u Rusiji, jer je nakon početnog izlaganja 1885, postala zabranjena za izlaganje, doduše, tek na tri meseca.

Lov u mutnom

Da li se zaista filicid na ruskom dvoru desio ili ne, ostaće jedna od nerešenih misterija istorije, pa tako i predmet brojnih teorija i špekulacija. Zvanična, naročito zapadnoevropska, istoriografija nema sumnju da je, nakon svađe, car Ivan metalnim skiptarom udario princa Ivana u glavu, usled čega je princ umro nekoliko dana kasnije.

O razlogu za svađu stav nije jedinstven, te varira od porodične svađe niskog intenziteta, do careve izrazito intenzivne optužbe sopstvenog sina za izdaju.

Sa druge strane, naročito od XIX veka i pojave, za taj period karakterističnog nacionalizma u Rusiji, ova priča smatra se jednom u nizu zapadnih podmetačina, koje za cilj imaju da ocrne uspomenu na velikog cara, najzaslužnijeg što je srednjovekovna ruska država postala višenacionalna imperija.

Po piscima koji su zastupali ovu tezu, ali i njihovim današnjim naslednicima koji sve više predstavljaju “mejnstrim”, strašni zločin filicida se nije ni desio, nego je princ Ivan umro prirodnom smrću, u naručju oca koji je bdio nad njim u poslednjim danima. Pojedini autori iznose i tezu da je carević Ivan otrovan, ili od strane neprijatelja Rusije, ili od strane neprijatelja samog cara.

Neka cveta hiljadu cvetova

Incident koji se desio u galeriji Tretjakov 1913. godine, iako skandalozan, ponovo je podelio rusku javnost. Iako je i tada bilo teško naći nekoga od uglednijih ljudi ko bi se složio sa zabijanjem noževa u slike, na površinu je izbila kontroverznost Rjepinovog dela, ali i komplikovanost društvenih i političkih odnosa u Rusiji, pa i u Evropi, u predvečerje najveće klanice dotadašnje istorije sveta.

Bilo je intelektualaca koji su smatrali da, iako možda preteran, Balašovljev akt nije bio bezuman, jer slika ne zaslužuje status kakav ima, kao ni njen na zapadu školovani autor.

Uvećani detalj, kako je slika izgledala nakon napara 1913. godine

U novinskom članku objavljenom nekoliko dana nakon oštećenja slike, Maksimilijan Vorošin, jedan od uglednijih umetnika tog vremena, napisao je da je “napad na sliku izazavan samom umetničkom suštinom Rjepinove slike”.

– Sama slika je štetna i opasna! Ako i pokazuje talenat, tim gore. Njeno mesto nije u Nacionalnim galerijama, institucijama koja nastavljaju da oblikuju umetnički senzibilitet mladih ljudi. Ova slika treba da stoji u nekom stranom muzeju, i tek tamo bi mogla da bude ono to jeste – slika žanra. Ovde to nije moguće. Stoga, uprava galerije Tretjakov ima obavezu da barem okači natpis iznad slike “samo za odrasle” – govorio je Vorošin nedugo posle.

Iako veoma oštećena, slika je i danas, nakon reparacije, jedan od najuglednijih eksponata prelepe galerije Tretjakov, mada se broj njenih neprijatelja nije smanjio.

Balašev je nakon napada nožem na sliku završio u mentalnoj bolnici, a njegove ideje, istina dosta civilizovanije, nastavljaju da okupljaju poklonike, naročito među intelektualcima.

Sto godina nakon fizičkog obračuna sa samom slikom, nekoliko uglednih, i još nekoliko manje uglednih intelektualaca, pre svega istoričara, uputilo je javno pismo ruskom ministru kulture Vladimiru Medinskom i upravnici galerije Tretjakov Irini Vladimirovnoj.

U njima se traži novi obračun sa “ranjenom” slikom. Zahteva se uklanjanje slike iz Tretjakova, jer “vređa patriotska osećanja ruskog naroda koji vole i poštuju svoje pretke, i koji su im zahvalni što su napravili veliku, snažnu državu – Rusku pravoslavnu carevinu”.

Suštinski, ponavljaju se ideje koje su bile aktuelne i pre jednog veka, o tome da slika predstavlja “nepostojeći deo ruske istorije”, “da je u pitanju mračna propaganda protiv Rusije” i “mit nastao na glasinama stranih emisara”.

Još zanimljiviji je deo u kome potpisani intelektualci predviđaju i kako bi se, da je kojim slučajem danas živ, Ilja Rjepin odnosio prema sopstvenoj slici.

- Samog Rjepina je Bog kaznio za njegova dela – desna ruka mu je usahla, tako da nije mogao ni da slika, ali ni da se prekrsti. On se nakon revolucije 1917. preselio u Finsku, gde je promenio svoje stavove i postao vernik. Čini se da je na kraju života počeo da uviđa svoje velike greške, od kojih je najveća to što je upotrebio svoj bogom dat talenat da uništi Rusiju. Danas bi on bio zahvalan svakome ko bi uništio njegovu “клеветническую” sliku – navodi se u pismu.

Na novinarska pitanja državne ruske televizije o pomenutom apelu, ministar Medinski je rekao da celu stvar smatra šalom.

– Istoričari će nastavljati da debatuju o tome, ali u arhivi Ministarstva unutrašnjih poslova nema krvavog skiptara sa otiscima prstiju. Međutim, to ne znači da ćemo mi promeniti naš stav prema genijalnim delima Puškina ili Rjepina. Jedno je istorija, a umetnost je nešto drugo – istakao je ministar.

Apel za ukljanjanje Rjepinove slike koji se pojavio u oktobru 2013. za posledicu je imao incident iz 2018. 25. maja te godine, jedan posetilac galerije držačem od zaštitnog konopca koji je bio postavljan ispred slike razbio je staklo kojim je ona bila zaštićena. Delo je pocepano na tri mesta. Na suđenju počinilac je rekao da je bio pijan i da je napad izveo jer je slika “istorijski netačna”.

Delo ostaje izloženo i danas, ali je u galeriji Tretjakov dodatno pojačano obezbeđenje.