Žena koja je rušila tabue, putovala svetom i do danas ostala JEDNA OD NAJVEĆIH MISTERIJA u istoriji

Istinski prorok i intelektualac ili prevejana varalica? Čitava priča o jednoj od najmisterioznijih žena XIX veka odiše kontroverzom. Helena Blavacki i danas je, više od jednog veka nakon njene smrti, ostala ličnost koju je teško razumeti.

Devetneasti vek bio je vek promena u religijskim pogledima kod većine Evropljana. Tadašnja naučna dostignuća, ali i društvena kretanja, dovela su u pitanje dogmatičku religijsku postavku, koja je bila vekovima zaštićena od svake vrste kritike.

Sve brojniji postaju “religiozni liberali“, vernici koji srednjovekovne religijske dogme smatraju zasterelim, te u formi, ali i u suštini religije, rado prihvataju novotarije koje smatraju modernim, ali i razumnim.

Naročito u drugoj polovini veka, nakon kulturnih, ali i društvenih promena iz 1848. godine, na popularnosti dobijaju alternativna viđenja starih religijkih i društvenih odnosa. Među brojnim medijumima, prorocima i vračarama, svaštarima i misticima, jedna žena imala je reputaciju “superstara” – Helena Blavacki.

Filozof, okultista, mistik, putnik, Helena je u početku bila jedna ne preterano originalna pojava u tadašnjoj Evropi. I velike gradove, ali i mala seoska naselja, pohodili su brojni “proroci”, “sveti ljudi” i drugi “propovednici” svih boja i vrsta. Ali, Helena je svojim specifičnim filozofskim postavkama, ali i spajanjem nekih zapadnih i istočnih religijsko društvenih načela, uspela da se izbori za svoje mesto na parapsihološkoj sceni druge polovine XIX veka.

I hvalili su je i kudili, proglašavali nadčovekom i šarlatanom, proterivali i pozivali, ali Helena Blavacki je bila osoba koju je bilo teško ignorisati.

Sirota mala aristokrata

Helena je rođena 1831. godine u današnjoj Ukrajini, tadašnjoj Rusiji, u aristokratskoj porodici. Od najranijih godina, zbog očevih vojnih obaveza, bila je naviknuta na putovanja, te je pre svoje 17. godine proputovala veliki deo zapadne Rusije, a posetila je i Poljsku, Austriju, London i Tursku.

Malu pauzu u putovanjima izazvala je Helenina udaja za gospodina Blavackog, ali taj brak će de facto potrajati samo nekoliko meseci, jer je ubrzo nakon svadbe Helena otišla od kuće, i krenula na jug, bez konkretnog cilja. Na putovanjima će, sledećih decenija, provesti veliki deo života. Ako je i pola istina od onoga što je sama zapisala o svojim putovanjima, Helena Blavacki bi se mogla smatrati jednim od najvećih putnika XIX veka, i to ne samo među okultistima.

Ipak, napomenimo da se istinitost mnogih putovanja o kojima je Helena pisala dovodila u pitanje, i tada kao i sada. Helena nije vodila dnevnik svojih putovanja, a sve što se o njima zna potiče iz tekstova koje je pisala godinama nakon što su se putovanja desila.

– Opisujući događaje i ljude koje je sretala na svim meridijanima, čini se da su počeli da se mešaju mit i istina – zapisao je jedan od Heleninih biografa.

U Stambolu, na Bosforu…

Prva stanica Heleninih putovanja samospoznaje bio je Carigrad, mada je, iz njenih tekstova, teško utvrditi hronološki red samih putovanja. Tamo je navodno upoznala kontesu Sofiju Kiseljovu, te je s njom putovala u Egipat.

U Kairu se srela sa koptskim misticima, koji su joj prvi otkrili svoja okultna učenja. Na Helenu su ostavili jak utisak, a tu je prvi put čula za misticizam koji kombinuje dve ili više religijskih načela, što je pojava koja je u Egiptu bila uobičajena. Helena je nastavila sa kontesom kroz Grčku, a potom i istočnu Evropu. Odatle je sama krenula za Pariz.

U Parizu je zatekla živahnu okultističku scenu, koju je dobro upoznala, pa čak i postala njen deo, ali je nakon nekoliko meseci produžila za London. U Londonu je konačno i upoznala “mističnog Indijca”, viziju koju je imala od detinjstva, koga je oslovljavala sa “Gospodar Moria”. Iako je nekoliko puta pisala o njihovom prvom susretu, njena kazivanja nisu uvek bila konzistentna, naročito u pogledu vremena i mesta susreta. Ali, uvek je bila dosledna u jednoj tvrdnji – Moria joj je rekao da za nju ima specijalnu misiju, i da mora da ode na Tibet!

Put oko sveta, verzija 1

Njeno putovanje na Tibet vodiće je preko obe Amerike, a prva stanica bila joj je Kvebek, tada još dominantno naseljen severnoameričkim indijancima. Iako je Helena pokušala da dođe u kontakt sa mistično-okultnim aspektima indijanske kulture i religije, taj pokušaj doživeo je fijasko. Neprijateljstvo koje su Indijanci pokazali prema njoj, Helena će pravdati “lošim uticajem koji hrišćanski misionari imaju na Indijance”.

Nastavila je ka jug, pa je preko Teksasa prešla u Meksiko, a potom i dalje, prema Andima. Odatle se konačno ukrcala na trgovački brod koji ju je odveo na Šri Lanku, gde je provela nekoliko meseci upoznajući se sa okultnom kulturom ostrva. Bombaj je bio sledeća stanica. Dve godine provela je putujući po Indiji, ponašajući se u skladu sa uputstvima koja joj je putem pisama slao Moria. Nakon bezuspešnih pokušaja da ode na Tibet, Helena se vratila u Evropu, obilazeći brodom Afriku.

Po povratku u Englesku, naišla je na neprijateljski prijem zbog svog ruskog porekla, jer je u toku bio Krimski rat, te je Helena otputovala za Sjedinjene Države. Krstareći Amerikom, koja je bila otvorenija od Evrope kada su u pitanju alternativna religijsko-mistična učenja, upoznala je mnogo ljudi na koje je ostavila snažan utisak. Filozofska druženja ljudi sličnih interesovanja za nju su organizovana u Njujorku, Čikagu i San Francisku, a iz Kalifornije je ponovo prešla Pacifik, i završila u Indiji.

Tibet – zemlja obećana

Ovog puta, uspela je da iz Indije, preko Kašmira, dođe do Tibeta. Nije poznato koliko je tamo ostala, niti gde tačno, mada je napisala da je vreme na Tibetu provodila izučavajući stare tibetanske spise po tamošnjim manastirima. Tvrdila je da je naučila stari jezik na kome su tekstovi pisani, te je i prevela jedan broj, a objavljivala ih je nekoliko godinama kasnije.

Već sledećeg leta, Helena je živela na relaciji London – Pariz, gde je postala rado viđen gost brojnih progresivnih i okultnih društava, kojima je predstavljala svoja saznanja o Tibetu. Istina, tada je i prvi put javno iznela tvrdnje o svojim natprirodnim moćima, što je i prezentovala na zatvorenim sesijama za odabrane Parižane, na kojima je, navodno, telepatski pomerala nameštaj.

U to vreme, pored porodičnog bogatsva kojim nije u potpunosti raspolagala, Helena je živela upravo od sličnih sastanaka, na kojima je za manju novčanu nadoknadu komunicirala sa preminulima, a “mušterije” su joj najčešće bile dame iz visokog društva.

Srbija!

Godine 1860. Helena se vraća u Rusiju, gde je posetila porodicu u gradu Pskov. Iste godine vratila se i mužu, Nikiforu Blavackom. Nakon što su usvojili dete, činilo se da će se Helena posvetiti porodičnom životu i odustati od daljih putovanja, obzirom da je već dva puta oplovila ceo svet.

Godine 1864. Helena je pala sa konja i završila u komi, sa ozbiljnim povredama kičme. Nekoliko meseci je nesvesno ležala i mnogi su posumnjali da će se ikada probuditi. Ali, zapanjujuće ozdravljenje desilo se iznenada, a od samog “buđenja”, Helena je tvrdila da je u komi saznala brojne univerzalne istine, ali i naučila kako da kontroliše svoje paranormalne moći.

Iako nije sasvim ozdravila, Helena se ubrzo odlučila za novo putovanje. Iz Rusije, Blavacka je krenula za Italiju, a preko Mađarske je 1846. došla i u Srbiju. Ne zna se gde je tačno boravila, ali je 1847. godinu provela u Italiji, pre svega u Veneciji i Firenci. Po sopstvenom priznanju, u Italiji se družila sa samim Garibaldijem, a navodno je bila i pripadnik njegovih jedinica, te učestvovala u čuvenoj bici kod Mentane, gde je bila i ranjena.

Osnivanje teozofije

Nastavila je da živi sa obe strane Atlantika, sa čestim posetama Indiji, a po nepotvrđenim kazivanjima i na Tibetu. Od 1870. godine, postala je neka vrsta slavne ličnosti, ali i ozbiljnog govornika. Svoja mišljenja je ukrštala sa nekim od najpoznatijih umova toga vremena, a na teme iz socijologije, religije, hemije, astrofizike, ravnopravno je razgovarala sa ekspertima iz tih oblasti, iako nije imala formalno obrazovanje.

Nekoliko njenih tekstova su bili objavljeni u vodećim časopisima, a kretala se u društvu koje su predstavljali, manje ili više, ali ipak cenjeni intelektualci. Helena je, zajedno sa nekoliko svojih saradnika, u Njujorku osnovala Teozofsko društvo, koje je doktrinarno kombinovalo nauku, filozofiju i religiju. Sličnu instituciju osnovala je i u Indiji, odakle i jeste bio najveći broj njenih poštovalaca, ali su Helenina učenja naišla na poštovaoce širom sveta.

Ali, u tome nije bilo ništa originalno, jer su društva koja su hrišćanstvo posmatrali kroz prizmu nauke i filozofije već uveliko postojala. Specifičnost Heleninog učenja bila je u tome što se nije oslanjala samo na hrišćanstvo, nego je pokušavala da pronađe povezanosti između nauke, filozofije, hrišćanstva, ali i istočnjačkih religija, pre svega budizma.

“Razotkrivanje Helene”

Sa rastom popularnosti, i kritičari su postajali sve glasniji. Helena je proglašavana prevarantom i lažljivcem, a u njenim člancima o putovanjima pronađene su mnoge nekonzistentnosti.

Da stvar dobije i institicionalnu dimenziju, pobrinulo se “Društvo za pročavanje natprirodnih pojava“, osnovano u Londonu od strane istaknutih intelektialaca, 1882. godine. Jedan od prvih slučajeva koji su istraživali, bila je upravo Helena Blavacki.

Godinu dana je Ričard Hodžson, jedan od članova pomenutog društva, istraživao sve što je imalo veze sa Helenom Blavacki. Putovao je i u Indiju, gde je pokušavao pronaći osobe o kojima je Helena pisala, a pre svih želeo je pronaći Moriu, čoveka iz Heleninih vizija, za koga je ona tvrdila da je Mahatma. Sva svoja istraživanja, ali i zaključke, objavio je u zvaničnoj publikaciji “Društva za istraživanje natprirodnih pojava” 1885., koja je dobila naziv “Hodžsonov izveštaj”. Dokument je napisan na oko 200 stranica.

– Helena Blavacki je jedan od najuspešnijih, najgenijalnijih i najinteresantnijih primera varalice u istoriji – pisalo je veoma ilustrativno u njemu.

Bio je to udarac na Heleninu reputaciju od koga se teško oporavljala. Ali, i pored oštećene reputacije, Teozofsko društvo je i dalje privlačilo neke od najpoznatijih ljudi tog vremena. Jedan od poznatijih članova društva je bio i Tomas Edison, a svoja razmišljanja o religiji, Bogu, Kosmosu, duši i životu, Helena je zapisala u nekoliko knjiga, od kojih je najvažnija “Doktrina Teozofije”, njeno kapitalno delo.

Posledice

Osmog maja 1903. godine, u Londonu, umrla je Helena Blavacki, žena koja je ostala misterija, kako savremenicima, tako i potomcima. Dan njene smrti pripadnici Teozofskog pokreta obeležavaju kao “Dan belog Lotosa”.

Godinama potom, Ajnštajn, Tolstoj, Gandi, samo su neki od ljudi koji su javno iskazali slaganje sa mnogim, ako ne i svim, Heleninim stavovima i razmišljanjima. Naročito u Indiji, Helena je ostala upamćena kao jedna od najistaknutijih ženskih mislilaca svog vremena.

Godine 1986. vek nakon Hodžsonovog izveštaja, “Društvo za istraživanje natprirodnih pojava“ izdalo je jedno neuobičajeno saopštenje, u kojem demantuje samo sebe.

Naime, Vernon Harison, istaknuti član „Društva“, analizirao je ponovo Hodžsonov izveštaj, i u njemu našao mnoge manjkavosti. Smatrao je da taj izveštaj nije bio naučna studija, nego više tendenciozno iznošenje selektivno odabranih informacija, “te izveštaj treba posmatrati sa velikom skepsom, ako ne i potpuno ga odbaciti…Gospođa Blavacki je najpoznatiji okultista kojeg je naše Društvo ikada istraživalo; prilika da o njoj saznamo istinu je, na žalost, potpuno propuštena“.

Danas je Teozofski pokret aktivan u 52 zemlje sveta.

Autor teksta: Mladen Trbić