POD NOGAMA JE DRŽALA SVET: Lepotica koja je bila NAJMOĆNIJA ŽENA SREDNJEG VEKA

Vladarka dva naroda, majka kraljeva i kraljica, vođa krstaškog rata… Eleonora od Akvitanije bila je opasan igrač u srednjovekovnoj Francuskoj i Engleskoj i jedna od najmoćnijih žena koje su ikada živele.

Eleonora Akvitanska bila je jedna od najmoćnijih i najuticajnijih ličnosti srednjeg veka. Moglo bi se reći da je bila predodređena za uspeh - nasledila je ogromno imanje kada joj je bilo samo 15 godina što ju je učinilo najtraženijom nevestom svoje generacije.

Ipak, moć koju je Eleonora stekla prevazišla je sva očekivanja - na kraju je postala kraljica Francuske i Engleske, vodila je krstaški rat do Svete zemlje i ustanovila mnoge običaje koji su se na dvorovima Evrope održali sve do današnjih dana.

Najpoželjnija udavača Evrope

Eleonora je rođena u sadašnjoj južnoj Francuskoj, najverovatnije 1122. godine. Dobro obrazovana od strane uticajnog oca, Vilijama Desetog, vojvode od Akvitanije, bila je odlično upućena u književnost, filozofiju i jezike.

Strastvena jahačica, vodila je aktivan život sve dok nije nasledila titulu i veliku zemlju nakon očeve smrti. Eleonora je tada imala 15 godina i postala je jednim potezom vojvotkinja od Akvitanije i najpoželjnija udavača u Evropi.

Stavljena je pod starateljstvo francuskog kralja i posle svega nekoliko sati verena za njegovog sina i naslednika Luja. Kralj je poslao pratnju od 500 ljudi da prenesu vest Eleonori i povedu je u njen novi dom.

Eleonora postaje kraljica Francuske

Luj i Elenora su se venčali u julu 1137. ali su imali malo vremena da se upoznaju pre nego što se Lujev otac, kralj, razboleo i umro. U roku od nekoliko nedelja nakon venčanja, Elenora se našla u kraljevskoj palati u Parizu koja će biti njen novi dom. Na Božić iste godine Luj i Elenora su krunisani za kralja i kraljicu Francuske.

Prve godine Luja i Eleonore kao monarha bile su opterećene borbom za vlast sa njihovim neprijateljima – moćnim grofom Teobaldom od Šampanja i papom u Rimu. Luj VII, još mlad i neumeren, napravio je niz vojnih i diplomatskih grešaka koje su ga dovele u sukob sa papom i nekoliko njegovih moćnijih lordova, piše History.com.

Borbe koje su usledile kulminirale su masakrom stotina nevinih u gradu Vitri. Tokom opsade, veliki broj stanovništva sklonio se u crkvu koju su Lujeve trupe zapalile. Godinama opsednut krivicom zbog svoje uloge u ovoj tragediji, Luj je željno odgovorio na papin poziv na krstaški rat 1145. Eleonora mu se pridružila na dalekom i opasnom putovanju.

Krstaški rat nije prošao dobro, a Elenora i Luj su se sve više otuđivali. Nakon nekoliko napetih godina tokom kojih je kraljica tražila poništenje braka, a kralj se suočavao sa sve većom kritikom javnosti, na kraju im je 1152. odobreno da se raziđu na osnovu toga što su bili u krvnom srodstvu. Njihove dve ćerke su ostavljene pod nadzorom kralja.

Eleanora postaje kraljica Engleske

U roku od dva meseca od poništenja braka, nakon što je odbila pokušaje da je uda za razne visoke francuske plemiće, Elenora se udala za Henrija, grofa od Anžua i vojvodu od Normandije. Pričalo se da je imala aferu sa ocem svog novog muža, a bila je i jedanaest godina starija od njega, ali brak se nastavio i za dve godine Henri i Elenora su krunisani za kralja i kraljicu Engleske nakon smrti kralja Stivena.

Eleonorin brak sa Henrijem bio je uspešniji od onog sa Lujem, iako mu nije nedostajalo drame i razdora. Henri i Elenora su se često svađali, ali su između 1152. i 1166. zajedno dobili osmoro dece.

Obim Eleonorine uloge u Henrijevoj vladavini je uglavnom nepoznat, iako se čini malo verovatnim da bi žena njene energije i obrazovanja bila potpuno bez uticaja. Bez obzira na to, ona nije imala zvanične ulogame sve dok se nije odvojila od Henrija 1167. i preselila domaćinstvo u svoje zemlje u Poatjeu.

Iako su razlozi raspada njenog braka sa Henrijem ostali nejasni, verovatno su kraljeva sve češća i javnija neverstva bila ključna.

Eleonora Akvitanska i “dvor ljubavi”

Eleonorino vreme kao gospodarice zemalja u Poatjeu važi za vreme kada je nastala legenda o “dvoru ljubavi” - načinu izražavanja viteške i plemenite ljubavi i divljenja prema ženi i ženskoj lepoti. Smatra se da je upravo ona podstakla kulturu viteštva među svojim dvorjanima koja je imala dalekosežan uticaj na književnost, poeziju, muziku…

Iako su neke činjenice o ovome i dalje sporne usred vekova nagomilanih legendi i mitova, čini se da je Elenora, verovatno uz pomoć ćerke Meri, postavila standarde koje su onda trubaduri željno prihvatili i proširili priču dalje. Njen dvor je privukao umetnike i pesnike i doprineo procvatu kulture i umetnosti.

Eleonorino hapšenje

Godine 1173, Eleonorin sin Henri “Mlađi” pobegao je u Francusku kako bi kovao zaveru protiv oca i zauzeo engleski presto. Eleanora, za koju se pričalo da aktivno podržava planove sina protiv svog otuđenog muža, uhapšena je i zatvorena zbog izdaje.

Nakon što je uhapšena, provela je 16 godina u nekoj vrsti kućnog pritvora, premeštajući se između različitih zamkova u Engleskoj. Ipak, to je nije sprečilo da deluje - osumnjičena je da je agitovala protiv interesa svog muža, a neki kažu da je igrala glavnu ulogu i u smrti njegove omiljene ljubavnice, Rozemund.

Nakon godina pobune i revolta, mladi Henri je podlegao bolesti 1183. i umro, moleći na samrti za oslobođenje svoje majke. Stariji Henri je popustio i pustio je da pod stražom ode u Francusku. Naredne godine joj je dozvolio da se vrati u Englesku, nakon čega se Eleonora ponovo nastanila na dvoru preuzimajući neke od svojih ceremonijalnih dužnosti kao kraljica i pojavljujući se u javnosti samo u posebnim prilikama.

Eleonora kao regent

Henri II je umro u julu 1189. i nasledio ga je njegov i Eleonorin sin Ričard. Jedan od prvih poteza novog kralja bio je da majci vrati punu slobodu.

Eleonora je vladala kao regent u Ričardovo ime dok je on preuzeo vođenje Trećeg krstaškog rata koji tek što je počeo kada je Henri II umro. Po završetku krstaškog rata, Ričard (poznat kao Ričard Lavlje Srca) se vratio u Englesku i vladao do svoje smrti 1199. godine.

Eleonora je doživela da vidi svog najmlađeg sina Džona (poznatog i kao Jovan bez zemlje), krunisanog za kralja nakon Ričardove smrti. On ju je postavio za svog izaslanika u Francuskoj. Kasnije će Eleonora podržati Džonovu vladavinu protiv pobune njenog unuka Artura.

Na kraju, Eleonora se povukla u manastir kao monahinja u opatiju u Fontevrou, gde je i sahranjena pored muža Henrija II i sina Ričarda I nakon smrti u dubokoj starosti 1204. godine. Nadživela je svu svoju decu, osim engleskog kralja Jovana i ćerke Eleonore, kraljice Kastilje.