VIŠE OD UMETNOSTI: Depresivac koji je najdublje praznine svoje duše prenosio na platno

Vodio je neobičan život zbog svih tih svojih strahova i fikcija. Bio je u vezi sa udatom ženom. Dane je provodio kockajući se i trošeći sve što zaradi, bio je poročan i voleo je da pije. Opsesija, bolest, ljubomora i paranoja bili su deo njegove svakodnevice. Zbog krhkog zdavlja nakratko je ostao slep, a toliko je bio svojeglav da čak ni na očevu sahranu nije otišao. Sve je to bila uvertira za njegovo stanje depresije i melanholije.

Edvard Munk rođen je u Norveškom Lotenu 12. decembra 1863. godine. Bio je tipičan predstavnik ekspresionizma i simbolizma u slikarstvu. Pored svoje zemlje, u kojoj je proveo čitav život, bio je veoma cenjen i prihvaćen i u Nemačkoj, gde je izvršio veliki uticaj na slikare 20. veka.

Rođen je u staroj lotenskoj porodici od roditelja Kristijana Munka i Laure Katarine Bjolstad, ali je imao samo jednu godinu kada su se preselil u Oslo kako bi se majka lečila od tuberkuloze.

Sa samo pet godina ostao je bez nje, a sa 14 godina doživeo još jedan stravičan gubitak - njegova četrnaestogodišnja sestra Joana Sofi iznenada je preminula. Munk je bio veoma vezan za sestru usled nedostatka majčinske figure, pa je njenu smrt izuzetno teško podneo – što je umnogome uticalo na njegov kasniji način života i ponašanja.

Bolešljivi dečak - bolestan čovek

Munk je bio krhkog zdravlja pa samim tim često bolestan i prilično izolovan još kao dečak. Porodica je bila siromašna pa su beda i nemaština obeležili njegovo detinjstvo. Verovatno je takav splet okolnosti i napravio od njega večitog i morbidnog pesimistu. Usled preranih susreta sa smrti bliskih ljudi, imao je fobiju od bolesti i smrti, zbog čega je nekada imao i napade panike.

Svoja mračna raspoložena i strahove Edvard prenosi na platno. Osećanja izražava dugim, povijenim linijama i melanholičnim tonovima. Imao je samo 12 godina kada je počeo da slika. Počeo je po ugledu na impresioniste, ali kasnije se izdvaja i formira lični stil. Način života, stresovi, tuga, bolest i smrti uticale su na to da slika “teške” i “mračne” prizore.

Prvobitno je upisao Tehnički fakultet u Oslu, ali je brzo shvatio da je slikarstvo jedino što ga istinski zanima pa je počeo da ga uči na Kraljevskoj školi za dizajn. Povučen, ćutljiv i čudan, negovao je svoj sopstveni stil što se profesorima nije dopalo. Zbog neslaganja sa njima napustio je školu i pridružio se grupi samostalnih slikara čiji je cilj bio prodiranje u najskrivenije i najdublje delove ljudske psihe.

Tada je počeo da izlaže svoja dela.

Skandal i zvezdani uspeh

Godine 1892. Edvard Munk odlazi u inostranstvo i u Berlinu organizuje svoju veliku samostalnu izložbu. Ovaj trenutak se označava kao velika prekretnica u njegovom životu. Izložba je proglašena “uvredom umetnosti”, novine su bile pune negativnih kritika, a on je to doživeo kao ličnu promociju i fantastičan marketinški potez.

Prvih decenija 20. veka Mun je često putovao, veoma su ga zanimali pozorište, fotografija i film. Bio je savršeno svestan da novi mediji nude radikalno drugačije načine pripovedanja i predstavljanja. Bio je moderan do srži.

Njegov veliki uspeh početkom 20. veka pratile su česte posete Parizu i Berlinu, ali i sve ozbiljniji problemi sa alkoholom i mentalnim stanjima. Posle nervnog sloma i višemesečnog povlačenja iz javnog života leta 1908, Munk se za stalno nastanio u Norveškoj. Kupio je imanje u blizini Osla 1916. i sve do smrti, 1944. tu je vodio povučen, ali veoma produktivan život.

Nastanak beskrajnog “Krika” koji prolazi prirodom

Nesumnjivo najpoznatije Munkovo delo nastalo je 1883. godine kao inspiracija usled crvenog neba od erupcije vulkana Krakatau u Indoneziji. Ona je danas i simbol ekspresionističkog pokreta.

Predstavlja sinonim za duševnu bol, očaj, samoću, neshvaćenost, melanholiju i prazninu. Neki kažu da “Krik” simboliše nemire modernog čoveka, trenutka u kojem se njegova duša raspada zbog čega je bio povezivan i sa Šopenhauerovom filozofijom.

Ostala dela

Tragedija je presudila da Munk stvori svoje najpoznatije slike i grafike poput “Bolesnog deteta”. Među ostalim zapaženim delima su “Vampir”, “Oko u oku”, “Dan posle”, “Anksioznost”, “Na mostu”, “Friz života” – ciklus od 20 dela za koje je sam umetnik smatrao da su njegovo kapitalno delo.

Posebno impresivna slika je “Poljubac I“ iz koga zrači životvornost, suptilnost, strast, predanost dva bića, muškarca i žene, isijava zanos ali i ličnost svakog ponaosob, da bi se u kasnijim numeracijama dva tela stapala u jedan oblik, kao da su pogubili svoje identitete.

Kritičari smatraju da je delo izraz Munkove neuroze i opisuje panični krik zbog mentalnog otuđenja. Sam umetnik opisao je svoje delo rečima:

- Šetao sam s prijateljima, sunce je zalazilo, nebo se pretvaralo u krvavo crvenu boju. Odjednom sam se osetio iscrpljenim, zaustavio sam se I oslonio na ogradu: video sam krv i plamene jezičke iznad plavo-crnog fjorda i grada. Moji prijatelji su nastavili da hodaju, a ja sam ostao, drhtećI od nemira i osećao sam beskrajan krik kako prolazi prirodom - zapisao je.

Interesantno, u većem broju Munkovih radova jedan od najizraženijih momenata je kosa, dok je na “Kriku” nema, tu je čovek bez kose.

Postoji tri verzije koje se nalaze u norveškim muzejima i četvrta koja je u privatnom vlasništvu, a koja je na aukciji prodata njujorškom finansijeru Lionu Bleku, članu upravnih odbora njujorškog Metropoliten muzeja i Muzeja moderne umetnosti za 120 miliona dolara!

Nažalost, ovaj umetnički dragulj bio je meta kradljivaca pa je tokom neadekvatnog čuvanja jedno od platana nepovratno oštećeno. Kako je sredinom decembra 2006. godine saopštila stručna komisija, vlaga ga je uništila.

Poslednje godine

Munk je vodio neobičan život zbog svih tih svojih strahova i fikcija. Bio je u vezi sa udatom ženom. Dane je provodio kockajući se i trošeći sve što zaradi, bio je poročan i voleo je da pije. Poznato je da je u nekoliko navrata i bukvalno došao do prosjačkog štapa zadužujući se i moleći za osnovna sredstva za život.

Opsesija, bolest, ljubomora i paranoja bili su deo njegove svakodnevice. Danas se veruje da je Munk bolovao od bipolarnog poremećaja.

Tokom Drugog svetskog rata živeo je u Norveškoj povučeno, bez mnogo eksponiranja. Preminuo je u Ekeliju 23. janara 1944. godine, ne dočekavši kraj rata i oslobođenje svoje zemlje.

Autor teksta: Jelena Odabašić Džodan