Prodavali su se u apotekama, ali - kakvog UKUSA su bili PRVI GAZIRANI SOKOVI u istoriji?

Ako ste mlađi, sigurno ni ne pamtite vreme pre nego što su gazirani sokovi postali deo naše svakodnevice. Ako spadate u one nešto starije, verovatno se sećate pompe i uzbuđenja koje je njihov dolazak na naše prostore izazvao. Kojoj god grupi da pripadate sigurno znate da su ova pića danas toliko popularna da je najvećem broju ljudi nemoguće da zamisle život bez njih.

Želite da se osvežite po vrelom danu? Uživate u ukusnom obroku i treba vam nešto čime biste ga upotpunili? Imate u frižideru kolač koji prosto vapi za nečim penušavim? Gazirani sokovi svakako su jedan od izbora.

Ali, da li ste se ikada zapitali - šta je sve moralo da se desi da bi flaša (ili konzerva) tog napitka stigla do vašeg stola? Ovo je priča o tome...

Istorija mehurića

Strogo govoreći, gazirana pića postoje vekovima. Prvi pisani tragovi o pivu sačuvani su na glinenim tablicama i potiču od Sumera, dok su penušava vina slična današnjem šampanjcu pili još stari Rimljani.

Ipak, gazirani napici koji ne sadrže alkohol imaju mnogo kraću istoriju… istoriju koja počinje tačno 1767!

Te godine, slavni engleski hemičar po imenu Džozef Pristli, smislio je način da u vodu unese ugljen-dioksid, stvarajući tako veštačku „kiselu“ vodu koja je i danas sastavni deo većine gaziranih sokova.

Pristli je otkrio da piće koje je dobio ima prijatan ukus i ponudio ga je svojim prijateljima kao osvežavajući napitak. Svima se svideo, pa je ovaj hemičar nastavio da radi na formuli i nekoliko godina kasnije objavio naučni rad o tome kako od obične dobiti gaziranu vodu. Tako je, i figurativno i bukvalno – pustio duha iz boce!

Za kratko vreme, drugi naučnici su usavršili Pristlijev izum stvarajući načine da se gazirana voda, lako i brzo, proizvodi u velikim količinama. Jer, potražnje je i te kako bilo!

Po sok i sodu u - apoteku

Još od rimskih vremena se smatralo da prirodne mineralne vode koje u sebi sadrže rastvoren ugljen-dioksid koji im daje specifičan ukus „gaziranosti“ imaju lekovitu moć. Ovo verovanje pronosilo se vekovima stigavši i do modernih vremena.

Tokom 18. i 19. veka naročito je bila popularna konzumacija gazirane vode. Zbog opšte rasprostranjenog mišljenja da ona blagotvorno utiče na organizam i leči bolesti preporučivali su je i doktori, pa se prodavala po apotekama. Kako bi pacijentima olakšali uzimanje „leka“ farmaceuti su u ovu vodu počeli da ubacuju različite arome – od začina, prirodnih sokova, pa sve do vina.

Pristlijeva „veštačka“ gazirana voda došla im je kao „kec na deset“. Veruje se da je Tomas Henri, apotekar iz Mančestera, bio prvi koji je, negde od ’70-ih godina 18. veka, u većim količinama počeo da prodaje veštačku mineralnu vodu u medicinske svrhe.

Počev od 1798. ovaj napitak počinje da se zove i – soda voda. Kako napitak nije saržao alkohol na njega su blagonaklono gledali i zagovornici umerenosti navodeći ga kao primer uživanja u piću koje ne šteti i zdravo je za organizam.

Tradicija duga više od 135 godina

Bezalkoholna pića su ubrzo prerasla svoju „medicinsku svrhu“ i počela da se masovno proizvode i konzumiraju. Niko zapravo ne zna tačno ko je i kada prvi počeo da dodaje arome i zaslađivače u gaziranu vodu i prodaje je kao osvežavajući napitak, ali takva pića su tokom 19. veka postala pravi hit!

Prvo su počele da se prodaju različite vrste gazirane limunade, zatim sokovi na bazi bobičavog voća, da bi koju deceniju kasnije počelo masovno reklamiranje gaziranih sokova sa ukusom bukvalno svega – od ananasa, preko jabuke i kajsije, do kruške i dinje.

Osim ukusa, neobičnosti i činjenice da su ljudima ponudili nešto potpuno novo i do tada nepoznato, deo popularnosti ovih napitaka ležao je i u činjenici da su bili jeftini i samim tim pristupačni za široke mase.

Zabeleženo je da je do 1840. godine samo u Londonu bilo više od 50 proizvođača bezalkoholnih gaziranih sokova, a potražnja je u narednim decenijama postala još veća kada su ova pića postala rasprostranjena u Americi.

Upravo u to vreme nastaje i većina danas najpoznatijih bezalkoholnih napitaka na svetu. A, na osnovu svega navedenog i nije iznenađenje što su najveći broj ovih sokova izmislili – farmaceuti! Na primer, Dr Peper, najstarije od svih najvećih brendova bezalkoholnih pića u Americi, napravio je još davne 1885. godine Čarls Alderton, mladi farmaceut koji je radio u apoteci „Morison's Old Corner“ u gradu Vejko u Teksasu.

Po priči, Alderton je većinu radnog dana provodio mešajući lekove za mušterije, ali je u slobodno vreme voleo da eksperimentiše sa sokovima na bazi sode koju je prodavao. Svidelo mu se kako apoteka miriše kada se mirisi voćnog sirupa mešaju u vazduhu, pa je odlučio da napravi piće koje ima ukus poput tog mirisa. Vodio je dnevnik i posle brojnih eksperimenata konačno je naišao na mešavinu voćnih sirupa koja mu se dopala. Tako je nastao Dr Peper, napitak koji je masovnu popularnost doživelo već 1904. kada je predstavljen na Svetskoj izložbi u Sent Luisu u Luizijani.

A kakvog je ukusa bio?

E, to možete da saznate i sami i to već danas! Dr Peper, jedno od najpopularnijih bezalkoholnih pića na svetu, konačno je stiglo i u Srbiju i možete ga pronaći na odabranim NIS Petrol i Gazprom benzinskim stanicama i to u dva ukusa - Dr Pepper Classic i Dr Pepper Cherry.

Reč je o napitku čija popularnost u svetu traje već više od 135 godina i koji tek treba da osvoji srca ljubitelja gaziranih sokova u Srbiji. Spisak prodajnih mesta možete pogledati OVDE, a ako ste već probali Dr Pepper – javite utiske!