SRPSKI OFICIR SA DRVENOM NOGOM: Čovek koji je najviše puta viknuo "DOLE VLADAR"

Kod nas kratko pamćenje ima dugu tradiciju. Vikao je protiv vlasti, ali je sačuvao dobar glas, jer - Đorđe nije voleo srpske vladare, ali je voleo Srbiju.

Đorđe Đoka Vlajković je rođen 1831. u Beogradu. Sa 8 je ostao bez oca. Sa 14 godina i bez majke. Posle smrti roditelja odlazi u Rusiju u vojnu školu. U vreme revolucije 1848. vraća se u Srbiju i pokazuje neviđeno junaštvo kod Sentomasa koje se od tada naziva Srbobran. Sa 17 godina dobija prvu medalju za hrabrost.

Kada je 1853. izbio Krimski rat hita Rusima u pomoć. U bici kod Sevastopolja gubi nogu. Veliko junaštvo je zadivilo Ruse i dobija njihovo najvece odlikovanje - orden Svetog Đorđa, čin kapetana i veoma visoku penziju. Time su verovatno želeli da mu se oduže misleći da bez noge neće više moći da bude oficir.

Junak sa drvenom nogom

U Beogradu je Đorđe kupio imanje i gajio cveće. Vladari su se smenjivali ali "dole vladar" se orilo po prestonici.

Događaj kog Čukur-česme 1862. vratilo je njegov borbeni duh. Nije imao nogu, ali je isturao grudi kad god bi neko napao njegovu otadžbinu. Posle ubistva srpskog decaka, Turci su pobegli na Kalemegdan. Otuda su bombardovali Terazije.

- Dole vladar, ubili su nam dete - sakupljao je vojnike Đorđe i hteo je da pobije sve Turke u tvrđavi.

Knez Mihailo ga je jedva odvratio od napada na Kalemegdan. Ljut, Đorđe se vraćao kući i govorio: "Vladaru, dete je to!". Srpski vladar je genijalnom diplomatijom uspeo da zbog ovog pucanja na nebranjeni grad, zauvek otera Turke iz Beograda.

Srbi iz Pančeva su prepoznali viteštvo junaka Đorđa, došli su i poklonili mu ukrašenu sablju sa posvetom.

“Dole vladar!”

Niko se nije usuđivao da kaže da kneginja Julija troši ogroman novac na odeću. Tj. niko osim jednog čoveka!

- Zar se za to troši 30.000 dukata?! Dole vladar! - vikao je Đorđe, sam na ulici.

Sa štakom žuri 1875. u Hercegovinu gde je buknula "Nevesinjska puska". U bitkama je živa vatra.

U srpsko-turskom ratu 1876. na čelu je vojske, dobija čin majora, a zbog ispoljene hrabrosti ubrzo i čin potpukovnika. U novom ratu 1877. komanduje dobrovoljcima, uleće u strašne bitke i oslobađa Pirot.

Bio je žestok ratnik, prava prznica, ali dobar suprug i brižan otac. Đorđe dobija čin pukovnika, a knez Milan zauzvrat od njega dobija da "usijane vladare ne peče savest". Što je Đrođe mislio, ubrzo je napisao Domanović - ko hoće da vodi narod mora prvo da mu okrene leđa.

Posle Berlinskog kongresa i dobijanja nezavisnosti i 4 okruga, Đorđe vodi Ibarsku diviziju.

Kako se otadžbina “odužila”?

Đoka Vlajković je umro 1883. u 52. godini zivota. Otišao je čiste savesti. Bila je to jedna od najvećih sahrana u Srbiji 19. veka.

Ogromno bogatstvo ostavio je srpskoj prosveti.

- Nama trebaju uceni ljudi - napisao je u testamentu.

Sav novac Đorđe je dao Srbiji, verujući da će se ona pobrinuti za njegovu porodicu. Ubrzo mu je od tuberkuloze umro sin, a onda i supruga.

Ćerka Marija je ostala sama, siromašna i morala je da prosi. Nema težeg drveta od prosjačkog stapa. Ponižena i gladna, Marija je umrla 1911. godine.

"Sve će to narod pozlatiti", pisao je Laza. SANU je tek 1939. godine sredila Đorđevu zadužbinu i to je i danas jedna od najlepših zgrada u srpskoj prestonici. Dobio je i ulicu u centru Beograda. A priču pukovnika sa drvenom nogom zaboravili su - i narod i vladari.

Autor teksta: Dobrica Jovičić, prof. istorije