ŽIVELI SU NERAZDVOJNI, UMRLI ZAGRLJENI: Bili su najlepši par Sarajeva, a njihova sudbina NAJTUŽNIJA PRIČA RATA NA BALKANU
/
Na današnji dan jedna velika ljubav pokošena je snajperskim hicima na Vrbanja mostu u Sarajevu. Čitav svet saznao je za tragičnu priču sarajevskih Romea i Julije, koji su postali simbol pobede bezumnog ludila nad svim dobrim i plemenitim.
Srbin Boško Brkić i Bošnjakinja Admira Ismić odlučili su 1993. da napuste ratom zahvaćeno Sarajevo i odu u neku obećanu zemlju gde bi nesmetano mogli da žive svoju ljubav i mladost.
Zajedno su bili još od Olimpijade u Sarajevu. Kada je počeo rat Boško je rešio da ostane… zbog nje, a Admira je rešila da pođe… zbog njega.
Najtužnija priča rata na Balkanu
Sunčanog 18. maja, dvoje mladih i zaljubljenih, zaputili su se ka naselju Grbavica, koje je tada bilo pod kontrolom Vojske Rrepublike Srpske, u želji da se domognu slobode. Oboje su imali po 25 godina. Unapred je preko posrednika bilo dogovoreno da nijedna strana ne zapuca dok Boško i Admira budu prelazili preko mosta.
Plan je bio savršen, a lepa slika budućnosti smešila se mladom zaljubljenom paru. Dok su, držeći se za ruke uz Amirino povremeno skakutanje i zajedničke osmehe, prelazili Vrbanja most, snajperski hici pocepali su sunčano sarajevsko nebo i obrušili se na simbole večne ljubavi.
Prvo je pao Boško i njegov život se odmah ugasio. Sledeći metak pogodio je Amiru dva koraka od njega. Teško ranjena devojka uspela je zadnjim atomima snage da dopuže do mrtvog Boška i priljubljena uz njega u zagrljaju ubrzo je izdahnula.
Tela nesrećnog para ležala su na Vrbanja mostu sedam dana, jer su međunarodne snage odbile da pomognu u uklanjanju tela, a nijedna zaraćena strana, iz straha od druge, nije smela da reaguje.
Konačno, sedmi dan je Vojska Republike Srpske sklonila tela. Sahranjeni su u Lukavici, ali su im tela 1996. godine, po želji Admirinih roditelja, prenesena na groblje Lav u Sarajevu. Blagoslov za ovu akciju dala je i Boškova majka.
“Kakva Julija, kakav Rome, niko se nije tako voleo”
Godinama se licitiralo sa imenima onih koji su ubili dvoje mladih. Nagađalo se i sa čije strane su došli smrtonosni rafali.
Iskaz bivšeg operativca bošnjačke tajne službe AID Edina Garaplije, dat u Tužilaštvu Sarajevskog kantona, za Boškovu i Admirinu smrt krivi pripadnike tajne muslimanske terorističke jedinice “Ševe”. Garaplija je za ovo ubistvo optužio Nedžada Herendu, koji je neko vreme bio šef “Ševa” i pripadnika ove jednice Dragana Šošića.
Istina je da istraga nikada nije sprovedena i da se sa sigurnošću ne zna šta se dogodilo. Za ubistvo “sarajevskih Romea i Julije” do danas niko nije odgovarao.
Ovu tragičnu priču o dvoje ljudi koji su stadali u želji da napuste grad u kom je bezumlje prevladavalo, prvi je svetu poslao američki novinar Kurt Šork, čija je želja bila da ga sahrane blizu groba Boška i Admire. Nakon što je i sam poginuo, tokom izveštavanja u Sijera Leoneu, deo pepela pohranjen je uz grobnicu nesrećnog sarajevskog para.
Godine 1994. CBS je snimio dokumentarni film “Romeo and Juliet in Sarajevo”.
Na kraju, baš kao u nekoj šekspirovoj tragediji, priča Boška i Admire pretočena je i u stihove. Na albumu Zabranjenog pušenja “Radovi na cesti” jedna pesma zove se jednostavno - “Boško i Admira”.
"Ma kakva Julija, kakav Romeo, niko se nije tako volio i niko nikad neće sve dok Miljacka voda teče”, kaže njen refren.
Autor teksta: Anja Gatarić
