"BILO JEDNOM U SRBIJI": Ima li STVARNIH ISTORIJSKIH LIČNOSTI u seriji o kojoj danas svi pričaju

Kao što na početku svake epizode piše, serija je fikcija i svaka sličnost sa stvarnim ljudima i događajima je slučajna, ali - to ne znači da u njoj nema nekih istorijskih istina. Naročito kada je u pitanju istorija Leskovca…

Domaća publika poslednjih godina je navikla na filmove i serije iz žanrova trilera, drama, čak i horora. Ipak, evo jedne serije koja prkosti trendovima! “Bilo jednom u Srbiji” je srpski igrani film, a sada i istoimena serija koja se emituje na RTS1 koji spada u domen “tople ljudske priče”. Reč je o programu koji bi, kao nekada, mogao da okupi čitavu porodicu kraj malih ekrana bez obzira na generacije.

I, ako je suditi po prve dve emitovane epizode, to je upravo i uradio! Prema pisanju RTS-a, prvu epizodu serije “Bilo jednom u Srbiji” u subotu je gledao svaki treći gledalac televizije.

O čemu se u seriji radi?

Radnja serije odigrava se u Leskovcu nakon zavšetka Prvog svetskog rata. Stojan Jovanović Cone, ratnik srpske vojske vraća se u rodni grad samo da bi saznao da su ga tu već “sahranili” jer šest godina o njemu niko ništa nije čuo.

Zatiče zapuštenu kuću, verenicu koja je sada obećana drugom čoveku, i pobratima Dineta koji se trudi da u srpsku provinciju uništenu ratom donese novo “čudo tehnike” - bioskop. A i Cone ima san - on želi da od Leskovca stvori “srpski Mančester”.

Jer, nakon ranjavanja i amnezije, Cone je na lečenju završio upravo u tom gradu, tadašnjoj prestonici industrijskog razvoja, gde je radio u tekstilnoj fabrici i želi da posao sa tkaninom pokrene i u svom kraju. Sa druge strane, njegovog pobratima je ratni vihor odneo u Francusku gde je otkrio i zauvek se zarazio - filmom. U Leskovac je doneo prvu kameru i želje da novi medij zaživi i u njegovoj domovini.

Šta je istina u priči o “srpskom Mančesteru”?

Panorama Leskovca ‘30-ih godina prošlog veka

Za početak - nadimak! Leskovac između dva svetska rata jeste bio industrijsko čudo Kraljevine i grad koji su zvali “srpski Mančester”! Kako je u snimanju filma i serije grad Leskovac bio jedan od sponzora, a stručnjaci iz Narodnog muzeja u tom gradu mnogo pomogli, jasno je da je osnovna premisa istinita.

Od oslobođenja od Turaka pa sve do početka Drugog svetskog rata, Leskovac je doživeo ogromnu transformaciju – od male, orijentalne varoši krajem XIX veka postao je jedan od najznačajnijih srpskih industrijskih centara koji je dostojno mogao da parira i Beogradu.

U selu Strojkovcu nadomak Leskovca 1884. osnovano je prvo preduzeće za proizvodnju gajtana u zemlji, a desetak godina kasnije i prva leskovačka fabrika vunenih tkanina.Na reci Vučjanki 1903. podignuta je druga hidroelektrana u čitavoj Srbiji. Leskovac je 1906. dobio fabriku sapuna, a pet godina kasnije i prvu metalsku radionicu. U gradu je zaista postojao hotel “Pariz”.

U periodu između dva rata Leskovac doživljava svoj zenit, a brojke deluju nestvarno - grad od oko 18 hiljada stanovnika imao je 45 većih i manjih preduzeća i 375 trgovačkih radnji. Poslovalo se i sa inostranstvom. Pred početak rata u ovom gradu radilo je 13 tekstilnih fabrika, a vunena industrija u Leskovcu sa Vučjem i Grdelicom predstavljala je 40 posto ukupne jugoslovenske tekstilne industrije.

Upravo zahvaljujući razvoju ove grane Leskovac se u tom periodu našao među četiri grada u Evropi koja su imala i nadimak “Mančester”.

Valja još napomenuti da ovaj razvoj ne treba da zavara. Reč je bila o nekoliko uspešnih industrijalaca i veoma bogatih pojedinaca (Radovan Vujović u filmu i seriji igra lik jednog takvog čoveka) dok je većina stanovništva u Leskovcu ipak živela skromno, neki čak i teško. U fabrikama (kao što je u seriji i prikazano) bila su zaposlena i deca.

Ima li stvarnih likova u seriji “Bilo jednom u Srbiji”?

Iako su likovi Coneta i Dineta izmišljeni, u prošlosti Leskovca bilo je takvih pojedinaca - ljudi koji su donosili promene i uvek išli napred.

Dušan Stanković Slavuj bio je jedan od njih i na njemu je verovatno delimično zasnovan lik Dineta. Jer, i on je bio ratnik iz Prvog svetskog rata koji je jedno vreme boravio u Francuskoj, tamo video filmove i rešio da je to nešto što će prvi ponuditi sugrađanima. Držao je kafanu koja se uveče pretvarala u bioskop “Slavuj”. Na zidu sale je pisalo: “Zabranjeno semke grickanje i na patos pljuvanje – Uprava s poštovanje“, a duhoviti Leskovčani su kasnije smislili i dodatak u stihu: “Zabranjeno majku psovanje i za dupe faćanje”.

Osim likova koji su poslužili za inspiraciju, u seriji se pojavljuje i nekoliko ličnosti koje su zaista postojale. Miki Manojlović tumači lik gazda Mite. Dimitrije “Mita” Teokarević bio je Leskovčanin, predratni bogataš, narodni poslanik i predsednik Opštine, pobornik i začetnik tekstilne industrije u tom gradu, prvi poslovni čovek kod koga se javila ideja o proizvodnji domaćeg gajtana. Njegovi sinovi Vladimir, Lazar i Slavko nastavili su porodični biznis u tekstilnoj industriji.

Osim Mite, u seriji će se pojaviti i lik doktora Žaka Konfina, lekara i pisca, jednog od najviđenijih ljudi Leskovca tog vremena. On je u tom gradu prvi otvorio ovde privatnu bolnicu, doneo je rendgen aparat, a kako je za života objavio i desetak knjiga, pripovedaka, romana i dramskih dela, bio je i veliki borac otvaranje pozorišta u Leskovcu. Da simbolika bude veće, njegov lik u seriji i filmu tumači glumac leskovačkog Narodnog pozorišta Filip Radivojević.