NAJŠOKANTNIJA PESMA SVIH VREMENA: Kada je čuju neki se ZGROZE, drugi PLAČU, a svi ZAĆUTE i pognu glave

Bio je mart 1939. 23-godišnja Bili Holidej je prišla mikrofonu u njujorškom klubu “West 4th's Cafe Society” da otpeva svoju poslednju pesmu te večeri. Na njen zahtev, konobari su prestali da služe piće, svetla su se ugasila i soba je postala potpuno tamna, osim reflektora na njenom licu.

A onda je zapevala… tiho, svojim sirovim i emotivnim glasom: “Drveće na Jugu čudno rađa, Krv na lišću i krv u korenu, crna tela se ljuljaju na južnom povetarcu, čudno voće visi sa topola...”

Kada se pesma završila, reflektor se ugasio. Kada su se svetla ponovo upalila, bina je bila prazna. Otišla je. Po njenom zahtevu, te večeri nije bilo bisa. Ovako je Holidej izvela “Strange Fruit”, pesmu koju će odlučno pevati narednih 20 godina, sve do svoje prerane smrti u 44. godini.

"Strange Fruit" je prvobitno bila poema

Holidej je možda popularizovala “Strange fruit” (“Čudno voće”) i pretvorila ga u umetničko delo, ali pesmu je prvo kao poemu napisao učitelj i aktivista za građanska prava iz Bronksa, Ejbel Miropol.

Njegova inspiracija? Miropol je naišao na fotografiju iz 1930. godine koja prikazuje linčovanje dvojice Afroamerikanaca u Indijani. Prizor ga je proganjao danima i navela da svoje misli stavi na papir.

Nakon što je objavio “Strange Fruit” u publikaciji sindikata nastavnika, Miropol je napisao i muziku i prosledio je vlasniku noćnog kluba koji je potom kompoziciju predstavio Bili Holidaj.

Čudno voće

Drveće na Jugu čudno rađa,

Krv na lišću i krv u korenu,

Crna tela se ljuljaju na južnom povetarcu,

Čudno voće visi sa topola.

Pastoralna scena velikoga Juga,

Izbuljene oči i iskrivljena usta,

Miris magnolija, slatkast i svež,

Onda iznenadni vonj sprženog mesa.

Evo voća da ga vrane kljuju

Da ga kiša skupi, da ga vetar isisa

Da od sunca istrune, da drvo padne

Evo čudnog i gorkog useva.

Pesma je Bili podsetila na oca

Kada je BIli Holidej čula stihove, bila je duboko dirnuta — ne samo zato što je bila Afroamerikanka, već i zato što ju je pesma podsetila na oca koji je umro u 39. godini od oboljenja pluća, nakon što je odbijen iz bolnice zbog boje kože.

Zbog bolnih uspomena koje je izazvala, Holidej nije uživala u izvođenju “Strange Fruit”, ali je znala da je to pesma koju mora da peva.

- Moram da nastavim da je pevam, ne samo zato što ljudi to traže, već zato što se 20 godina nakon što je moj otac umro, stvari koje su ga ubile još uvek se dešavaju na Jugu - rekla je ona o pesmi u svojoj autobiografiji.

“Pesma veka”

Dok su aktivisti za građanska prava prihvatili “Strange Fruit” kao svojevrsnu himnu, noćni klubovi koji su prvenstveno bili sastavljeni od belih posetilaca, imali su različite reakcije. Dešavalo se da publika aplaudirala dok ih ruke nisu zabolele, ali i da ogorčeno izlazili.

Radio stanice, kako u Americi tako i u drugim delovima sveta, odbijale su da emituju pesmu, a izdavačka kuća sa kojom je Bili Holidej radila “Kolumbija rekords” nije htela da je snimi.

Pesma je, međutim, nastavila da živi ostavljajući dubok trag u američkom društvu. Tokom godina, mnogi muzičari su je obradili. Verzija Nine Simon iz 1965. bila je hit, a upravo delove njenog izvođenja je Kanje Vest koristio u svojoj pesmi “Blood on the leaves” iz 2013.

Godine 1999. Time je "Strange Fruit" proglasio "pesmom veka". 2002. je uvrštena u Nacionalni registar značajnih izdanja Kongresne biblioteke SAD.