PRINC VAGABUNDO: Slikao je pomoću HAŠIŠA i APSINTA, umro je u bedi, a njegove slike danas vrede MILIONE

Njegova dela danas vrede milione i o njih se na retkim aukcijama otimaju pasionirani kolekcionari. Sve ovo pomalo je ironično jer je, za života, Amadeo Modiljani okusio tek delić ove slave, samo da bi umro u potpunoj bedi i siromaštvu.

Amedeo Modiljani bio je bio italijanski slikar jevrejskog porekla. Danas je najpoznatiji po portretima žena izduženog lica i figure i erotskim slikama koje vrede milione.

Ipak, nije uvek bilo tako…

Modiljani je rođen 1884. u Livornu, u jevrejskoj porodici. Njegov slikarski talenat je prepoznat još kada je bio dete ali, kako se otac protivio tome da mu sin postane slikar, svoj dar verovatno nikada ne bi razvio da nije bilo majke koja ga je podržavala i - činjenice da je bio jako bolešljiv.

Godine 1898. Modiljani se razboleo od tifusa. Posle oporavka bilo mu je dozvoljeno da napusti školu i da pohađa nastave crtanja i slikanja u umetničkoj akademiji u Livornu.

Nekoliko godina kasnije, Modiljani prelazi u Pariz i tu formira svoj prepoznatljivi stil - slikanja, ali i života!

“Poslednji pravi boem”

U “gradu svetlosti” Modiljani počinje da se druži sa drugim slikarima, siromašnim pesnicima, propalicama i vagabundima i uskoro i sam usvaja takav način života počevši da prezire parisku gospodu i “lažni sjaj” buržuazije.

Negde u ovo vreme kod slikara su se verovatno pojavili i prvi tragovi tuberkuloze, ali on je prikriva alkoholom, opijatima i drogama, pa sve češće napade kašlji i iscrpljenosti pripisuje svom poročnom životu, a ne bolesti. Najviše je pio apsent, a od opojnih droga obožavao je hašiš. U izmaglici koju su stvarale ove dve supstance znao je da provede i po više nedelja za redom.

U svom svetu alkoholičara, nepriznatih i siromašnih umetnika i uličara, prozvan je “princem vagabunda”. Nemački umetnik Ludvig Meidmera je, nakon što se upoznao sa Modiljianom, slikara opisao kao “poslednjeg pravog boema”.

Bio je poznat i po skandaloznom ponašanju koje je šokiralo tadašnje Parižane. Umeo je da se skine go nasred ulice samo da bi provocirao reakcije uglađenih prolaznika. Pratile su ga i mnogobrojne ljubavne afere sa udatim ženama.

“Princ propalica”

U razdoblju pa sve do Prvog svetskog rata Modiljani uglavnom izrađuje kamene skulpture inspirisane afričkom umetnošću. Negde oko 1914. prestao je da vaja i počeo je da slika ekspresionističkim stilom - lice i vrat su izduženi, linije su fino savijene, često se ne vide zenice na očima, usne su sitne...

Godine 1916. započeo je veliku seriju izuzetno erotičnih aktova po kojoj će i postati najprepoznatljiviji. Često ih je poklanjao u zamenu za hranu.

Ironično, neki istoričari umetnosti smatraju da je upravo poročni život koji je Amedeo Modiljani vodio zaslužan za njegov originalan stil. Poklonici ove teorije smatraju da bi, da je ostao trezan, da nije toliko uživao u apsentu i hašišu, Modiljani bio tek osrednji slikar kog do danas niko ne bi zapamtio.

Godine 1917. slikar je upoznao devetnaestogodišnju umetnicu Žan Ebutern sa kojom je počeo da živi i koja je postala jedan od njegovih glavnih modela. Naslikao ju je više od 25 puta.

3. decembra te godine Modiljani je prvi i poslednji put za života imao samostalnu izložbu. Svoju seriju aktova izložio je u pariskoj galeriji “Bert Vejl”, a prizor je bio toliko šokantan da je intervenisala policija i naredila da se platna skinu.

Poslednje godine

Modiljani i Žan su se na oko godinu dana iz Pariza sklonili su se u Nicu i u tom periodu nastaju njegova napoznatija i danas najskuplja dela. Krajem 1918. Modiljanijeva partnerka je rodila njihovu ćerku nazvavši je svojim imenom - Žan.

Po povratku u Pariz za Modiljanijeva dela počeli su da se interesuju engleski kolekcionari i na trenutak je delovalo da će sve ipak biti u redu.

Ali, godine poročnog života došle su na naplatu. Ignorišući podmuklu bolest, Modiljani je samo ubrzao napredovanje tuberkuloze. Konačno je izgubio bitku sa bolešću 24. januar 1920. Bilo mu je samo 35 godina.

Skrhana bolom, dan nakon njegove sahrane Žan je izvršila samoubistvo skočivši kroz prozor iz stana svojih roditelja na petom spratu. Bila je u osmom mesecu trudnoće nosivši njihovo drugo dete.

U prvi mah, porodica nije ispošrovala njenu želju da bude sahranjena pored voljenog partnera. Tek posle 10 godina dozvolili su da njeni posmrtni ostaci budu preneti u Modiljanijevu grobnicu na čuvenom pariskom groblju Per Lašez. Na njegovom grobu piše: “Pokosila ga je smrt u trenutku slave”, a na njenom: “Verni pratilac u ekstremnoj žrtvi”.

Što se tiče jedine slikareve ćerke - Žan Modiljani odrasla je kod tetke daleko od fame i slave koja je posthumno počela da prati njene roditelje. Kasnije je prikupila materijal i objavila biografiju svog oca “Modiljani: čovek i mit”.