GODINE BEZNAĐA: Ova ODLUKA koštala je Srbiju 240.000 ŽIVOTA, a o tome DA LI JE BILA ISPRAVNA i danas se raspravlja

/
Albanska golgota

Stešnjena od neprijatelja sa svih strana, sama i iscrpljena posle ogromne borbe i velikih gubitaka tokom prve godine u Velikom ratu, do 1915. Srbija je imala samo još jednu opciju – povlačenje.

Posle neuspelog pokušaja da se vojska povuče dolinom Vardara i nakon iznenadnog napada Bugarske, srpska vojska je do novembra 1915. godine uspela da izbegne okruživanje, ali se vojni i državni vrh našao pred verovatno najvećom dilemom u srpskoj istoriji – šta dalje.

Upravo na današnji dan 1915. godine, to pitanje je dobilo odgovor! Vrhovna komanda srpske vojske u Prvom svetskom ratu donela je odluku o povlačenju trupa preko Crne Gore i Albanije.

Prvi svetski rat, Krf

Načelnik Štaba Vrhovne komande Vojske Kraljevine Srbije, vojvoda Radomir Putnik izdao je 25. novembra u Prizrenu svoje, ispostaviće se, poslednje naređenje:

 
“S obzirom na sadašnju situaciju, dalje povlačenje naše vojske mora se izvršiti kroz Crnu Goru i severnu Albaniju, na Jadransko more, a na liniju Drač-Skadar, ostavljajući potreban deo snaga za zatvaranje pravaca koji od Peći, Đakovice, Prizrena, Debra i Struge vode kroz Crnu Goru i severnu Albaniju na Jadransko more. Na ovoj liniji naša vojska ima da se reorganizuje, snabde hranom, odelom, oružjem i municijom, kao i svim ostalim potrebama. Dalja naša akcija zavisiće od stanja naše vojske, kao i od opšte političke i vojne situacije kod naših saveznika.”
 
 

Tako je počela Albanska golgota. Prva kolona u kojoj su bili kralj, vlada i diplomatski kor krenula je 26. novembra 1915. iz Prizrena preko Vezirovog mosta prema Skadru i Lješu. Sa vojskom, Vladom i ostarelim kraljem Petrom bežao je i narod.

Put je vodio preko nepristupačnih predela Albanije, a zima i hladnoća su se pobrinule da se povlačenje pretvori u golgotu u kojoj je stradao nezapamćen i nikada konačno utvrđen broj ljudi. Cifra koju uzima najveći broj istoričara govori o oko 240.000 mrtvih, kako vojnika, tako i civila.

Ipak, još jedno naređenje, izdato komandantima operativ­nih trupa istog dana kada i ono prvo, skoro vizionarski je proreklo sudbinu Srbije u Velikom ratu.

 
“Nastao je trenutak, kada se sticajem prilika moramo povlačiti kroz Crnu Goru i Albaniju. Kod naše vojske su moral i di­s­ciplina popustili, a vera u spas Otadžbine izgubljena. Stanje voj­ske je u opšte nepovolj­no. Bojimo se, da sada pri povlačenju kroz Albaniju i Crnu Goru na Jadran­sko Primorje ne nastupi još ve­ća klonulost i ra­sulo kod trupa, kao i ra­sturanje i predavanje neprijatelju u većim razmerama.

Da ne ­bi do ovoga došlo potreb­no je, da se vojnicima objasni cilj ovoga našega povlačenja i da se oni ubede o njegovoj potrebi. Kapitulacija bi bila naj­go­re reše­nje, jer se njome gubi država, a naši saveznici bi nas sa svim na­pustili, i onda ne bi imao ko o nama da vo­di računa, da nas snab­deva nov­cem, oružjem i svima potrebama, niti da zastupa naše interese. Mi bismo bili sasvim izgubljeni. Jedini je spas iz ove te­ške situacije, povlače­nje na Jadransko Primorje.

Tu će se naša vojska reorganizovati, snabdeti hranom, oru­žjem, municijom, odelom i svima ostalim potrebama, koje nam šalju naši savez­ni­ci, te ćemo opet predstavljati jednu činjenicu, sa kojom će naši saveznici morati računati.

Država nije izgubila svoje biće, ona i dalje postoji, i ako na tuđem zem­lji­štu, dokle god je tu vlada­lac, vlada i vojska, pa ma koliko njena jačina bila. Gotovost savez­ni­ka, da nas do kraja izdrže i neiscrpna njihova snaga na kraju će slo­miti za­jed­ničkog ne­prijatelja, a naša će Otaxbina opet biti slobodna i uveća­na. Ubedite sve, da je ovo povlačenje državna potreba, spas države, i da je u ovim teškim danima naš spas u istrajnosti, strpljenju i krajnjem po­žrtvovanju sviju nas, sa verom u ko­načan us­peh naših sa­veznika i da s to­ga treba istrajati do kraja.”