Beogradska svadba koja je zasenila sjaj evropskih dvorova: Evo kako su Srbi dobili svoju NAJVOLJENIJU KRALJICU

Kada su užasi Prvog svetskog rata počeli polako da blede i kada je stvorena Kraljevina SHS, Aleksandar Karađorđević već je bio "stari momak" - imao je 34 godine i od 1921. bio je kralj, ali bez kraljice. Zato je stvar njegove ženidbe ubrzo postala ne samo lična stvar mladog monarha već i ozbiljno državno pitanje.

Kako venčanje monarha nikada nije samo njegova lična stvar, u izbor supruge za jugoslovenskog kralja uključio se i politički vrh novostvorene države. Glavno pitanje je bilo da li kraljica treba da bude “iz naroda” ili je bolje izabrati neku princezu ili knjeginju sa evropskih dvorova.

Kako je u dinastiji Karađorđević do tada preovladavao običaj da se vladari žene Srpkinjama, zaključeno je da bi dobri bilo da kralj Aleksandar izabere “strankinju” i tako istovremeno “oplemeni dinastiju” i podigne međunarodni ugled kraljevine.

Državne provodadžike tako su se razmilele po dvorovima Starog kontinenta i izbor je uskoro pao na rumunsku princezu Mariju, jednu od najlepših i najobrazovanijih princeza tadašnje Evrope.

Buduća kraljica Marija Karađorđević kao devojčica

Ova dama je osim lepote i obrazovanja imala i veoma visoko poreklo – rođena je kao treće dete rumunskog kralja Ferdinanda, njena baka po majci je bila sestra ruskog cara Aleksandra III, a deda po majci drugi sin britanske kraljice Viktorije.

Imala je nadimak Minjon, a školovala se na najprestižnijim školama. Osim rumunskog govorila je tečno engleski, nemački i francuski jezik.

Srpski prosci odmah su pohitali na rumunski dvor. Iako je reč bila o “ugovorenom braku” priča kaže da je princeza pristala čim su joj pokazali fotografije kralja Aleksandra. I ne samo to! Marija je odmah počela da uči srpski jezik i do trenutka polaska za Beograd već je vladala osnovama i mogla je da se sporazumeva.

Venčanje iz bajke

Kralj Aleksandar i kraljica Marija na dan venčanja

Kada je sve bilo ugovoreno, beogradski zvaničnici su se bacili na spremanje venčanja i uređenje grada. Organizacija je poverena našem proslavljenom komediografu Branislavu Nušiću, tada upravniku Umetničkog odseka Ministarstva prosvete.

Svadba je zakazana u relativno kratkom roku, a bilo je potrebno sve spremiti za dolazak velikog broja stranih zvanica.

Na kraljevsku svadbu u Beogradu svoje izaslanike poslale su mnoge države. Predstavnike su poslali čak i Persija, pa i daleki Japan, a doputovao je i gost iz Austrije, sa kojom je do pre četiri godine Srbija ratovala.

Kako bilo, bilans je na kraju delovao skoro nestvarno – 24 sata uoči venčanja u Beograd je doputovalo više od 20.000 ljudi!

Po mladu i njene roditelje, niz Dunav do Oršave, kralj je uz ogromnu pratnju poslao svoju jahtu “Aleksandar”. Pristajanje broda u luku u Beogradu pozdravili su topovi sa Kalemegdana – sto jednim plotunom, a svoju izabranicu, tasta i taštu dočekao je i mladoženja Aleksandar.

Novom limuzinom kralj je odveo verenicu u dvorske odaje. Venčanje je bilo zakazano za sutradan.

“Na venčanju u Sabornoj crkvi mlada je imala belu haljinu dugačkog šlepa. Na glavi je imala mladenački venac od mirte, usađen na drugom vencu od zlatnog tila, koji se zrakasto pružao preko šlepa. Oko vrata je imala širok đerdan krupnih plavih smaragda i dijamanata. Preko ramena je nosila lentu belog orla. Dugački šlep pridržavali su joj mlađi rođaci i rođake plave krvi.

Iza mladenaca, kralj Ferdinand nosio je uniformu rumunskog đenerala sa svim dekoracijama i maršalskom palicom u desnoj ruci. Rumunska kraljica je bila u divnoj lila haljini od tila sa tokom iste boje, oko koje su se nizali grozdovi u istom tonu. Dodatno ju je krasio čuveni đerdan bisera. Na prstima je imala odgovarajuće dekoracije, s lentom Svetog Save.

U povorci su sledili kum, sin engleskog kralja i potonji kralj Albert, u uniformi engleskog kapetana avijacije, veseo i nasmejan, i stari svat knez Arsen, Aleksandrov stric. Deveri u svečanim oficirskim uniformama bili su knezovi Pavle i crnogorski Nikola.”

— Iz ondašnjih novina

Kažu da je omiljenost buduće kraljice Marije u narodu počela onog trenutka kada je sa balkona Starog dvora, nakon što je prvi put došla u svoju novu domovinu, okupljene pozdravila na srpskom rekavši: “Ja vam od srca blagodarim!”.

Lepu, po poslednjoj modi obučenu princezu, stotine hiljada Beograđana i zvanica, ispratilo je ovacijama, a one su se nastavile i sutradan. Na venčanju u Sabornoj crkvi, na patrijarhovo pitanje uzima li Aleksandra za muža, Marija je na srpskom rekla: “Hoću! Da!”.

Posle svečanog ručka, tek venčani par prisustvovao je vojnoj paradi, a organizovana je i prijateljska fudbalska utakmica reprezentacija Jugoslavije i Rumunije.

Iste večeri, u svečano okićenom vozu, kraljevski par je otputovao na medeni mesec u Sloveniju, na Bled.

Kraljevski par za ugled

Kraljica Marija i kralj Aleksandar uskoro su postali uzor za sve evropske kraljevske parove. Živeli su skladno i povučeno, a brak je krunisan trojicom sinova – Petrom, Tomislavom i Andrejem.

Kraljici Mariji nije trebalo mnogo da svojom elegancijom i prefinjenošću kupi srca dama Beograda. Ali i više od toga – nju su volele i obične žene, građanke podjednako kao i seljanke, a ona im je vraćala otvarajući škole, bolnice, obdaništa i poklanjajući novac dobrotvornim udruženjima. Bila je veliki pokrovitelj Kola srpskih sestara, a vrednim, siromašnim đacima pomagala da nastave školovanje.

Sreću kraljice Marije pomutila su dva događaja. Prvi se dogodio jednog oktobarskog dana 1934. godine kada je u atentatu u Marseju ubijen kralj Aleksandar.

Kraljica je dostojanstveno i nemo podnosila svoju bol postavši sa 34 godine udovica sa tri sina, od kojih je najstariji imao 11 i trebalo je da postane kralj. Crninu je nosila dve godine potpuno se za to vreme okrenuvši obrazovanju svojih sinova i dobrotvornom radu.

U godinama koje su usledile ona je preuzela brigu o Društvu Crvenog krsta, potpisala Povelju o pravima deteta i darovala na desetine humanitarnih organizacija. Kraljica Marija je ličnim sredstvima pomogla zidanje Dečje klinike u Tiršovoj ulici i Instituta za onkologiju.

Drugi događaj koji ne nepovratno izmeni život “narodne kraljice” bio je početak Drugog svetskog rata i njen odlazak iz Jugoslavije 1941. godine. Kako je istorija pokazala, taj odlazak je bio – zauvek!