Tajna legendarne fotografije: Priča deteta čiji TATA ZAUVEK ODLAZI uhvaćena u jednom kadru

Bilo je i boljih i poznatijih fotografija i pre i nakon što je američki fotograf Klaudi Derlof načinio snimak malog, plavog dečaka u trenutku kada se otrgao iz majčinih ruku i potrčao ka tek regrutovanom ocu koji je odlazio na front. Ipak, nijedna slika, ni pre ni kasnije, nije tako duboko i iskreno u jednom kadru pokazala toliko istine o porodičnim vezama, rastavljenosti i neizvesnosti koju donosi rat.

– Tata, čekaj me! – povikao je petogodišnji Voren “Vajti” Bernard i potrčao ka stotinama vojnika koji su marširali ulicama Nju Vestminstera u Kanadi tog 1. oktobra 1940. odlazeći ka brodu koji će ih odvesti na front u Evropi.

Ipak, dečak kao da nije primećivao nikog osim jedne osobe – svog oca, kadeta Džeka Bernarda.

Iskusni fotograf Klaudi Derlof podigao je svoj fotoaparat i zauvek ovekovečio ovaj trenutak. Slika nazvana baš tako – “Tata, čekaj me!”, sutradan je objavljena na naslovnoj strani “Vankuver dejli provinsa”, ali niko nije mogao ni da zamisli da će se uskoro naći i u novinama širom Severne Amerike, da će stajati u svakoj učionici Britanske Kolumbije i postati jedna od najpoznatijih fotografija u istoriji Kanade.

Trenutak za istoriju

Voren Bernard danas ima 84 godina i još uvek se seća dana kada je nastala fotografija koja mu je promenila život.

– Deda je došao u svom starom Ševroletu, pokupio mamu i mene, i poveo nas da gledamo marš. Mislim da sam, u svojoj glavi, zaključio da će tata posle toga jednostavno nestati – priča Voren i dodaje da se upravo zbog toga otrgao iz majčinih ruku i potrčao ka ocu.

Kadet Džek Bernard video je sina kako trči ka njemu i instinktivno je pružio ruku. Nakon ovog kratkog susreta, majka je uplakanog Vorena odvojila iz očevog zagrljaja i Džek je sa vojnicima odmarširao dalje, piše CBC njuz.

Tokom narednih godina, dok je Džek bio u Evropi, Voren i njegova majka Bernis proživeli su teška i neizvesna vremena. Zbog slave koju je fotografija stekla, dečak je često učestvovao u patriotskim priredbama i prikupljanju pomoći za front.

– Obično bih se pojavljivao na kraju priredbe. Negde bi istakli uveličanu fotografiju, a onda bi se na sceni pojavio ja i održao svoj “vratite mog tatu kući” govor: “Kada pogledate ovu sliku, molim vas setite se svih kanadskih dečaka i devojčica koji žele, kao ja, da im se tate vrate kući” – i danas se seća teksta Voren.

Delimično srećan kraj

Priča porodice Vernard imala je bar delimično srećan kraj. Džek se iz Drugog svetskog rata vratio 1945. godine živ, ali brak njega i Vorenove majke nije preživeo razdvojenost. Par se na kraju razveo, a Voren je otišao da živi sa majkom.

– Ironično, “Tata, čekaj me!” bila je jedna od poslednjih fotografija moje porodice na okupu – zaključuje danas ostareli Voren Bernard.

Što se fotografije tiče, ona je posle Drugog svetskog rata, dugo bila zaboravljena. Počela je da se ponovo pojavljuje na proslavama povodom Dana pobede ’60-ih godina.

Nju Vestminster je 2014. godine na gradski trg postavio statuu nastalu po ugledu na fotografiju, a Kanada ju je objavila i kao poštansku marku, kao i na kovanici od 2 dolara. Voren Bernard je tako postao jedina živa osoba, pored kraljice, koja je u Kanadi dobila ovu čast.