Pitali su Miju Aleksića zašto kažu da je TEŽAK ČOVEK - njegov odgovor bio je I GENIJALAN I PREDIVAN
/
Tog 12. marta 1995. napustio nas je Mija Aleksić, jedan od najvećih filmskih i pozorišnih umetnika sa ovih prostora. Ipak, još i danas među poštovaocima i gledaocima odraslim na njegovim gegovima i glumačkim bravurama prepričavaju se anegdote iz života ovog slavnog umetnika.
Kao što je čitav svet imao Čarlija Čaplina, tako je Srbija imala Miju Aleksića! On je bio glumac neverovatnog talenta, umetnik koji je mogao da igra sve i udažne život i u najneuverljivije tekstove.
Često su ga prekoravali da, igrajući sve, samo rasipa svoj neverovatni talenat, a Mija je bio čovek koji je odigrao neke od najupečatljivijih uloga u pozorištu, na filmu, televiziji i radiju postavši još za života jugoslovenska glumačka ikona.
Ipak, nije mali broj onih koji će vam i danas reći da Mija privatno nije bio nimalo “sladak” – da se lako ljutio, greške retko praštao i da nije bilo lako biti njegov prijatelj. Iako je reč bila o glasu koji bije većinu komičara, jednom se i sam Mija Aleksić osvrnuo pričaka da je “težak” čovek.
“Kad bih govorio o Miji Aleksiću, počeo bih od toga da mi nikada u životu ništa nije bilo teško. Nije mi bilo teško što sam iz siromašne porodice i što sam se školovao od prodaje tuđih, polovnih knjiga, a zatim sebi za učenje nabavljao još starije. Mali opštinski ćata, moj otac, uspeo je da mene i sestru izvede na put i od nas stvori čestite i dobre građane.
Mi onda nismo imali vremena da mislimo na gluposti, jer nije bilo ovih današnjih vaspitnih metoda, nego jedna efikasnija “sa dva kraja”. Kao klinac trčao sam za automobilima da bih se nadisao mirisa benzina. Tada su oni kroz našu ulicu prolazili jednom ili dva puta mesečno…
Malo šta je moglo da me iznenadi. Znao sam kako je kad si gladan i kako je kad si sit. Sve sam doživeo, nema nepoznatog. Shvatio sam da život može da bude veoma interesantan i lep ako se gleda iz jednog ugla, a ružan ako se gleda iz drugog. Ja sam našao ugao u kome mi je uvek lepo.”
