RUSKI HIMLER: Sadista i ubica koji je iz senke vladao Sovjetskim Savezom, a koga se i Staljin plašio
/Lavrentij Pavlovič Berija bio je sovjetski političar i šef policije, najpoznatiji kao egzekutor Staljinove Velike čistke u 1930-im. Vrhunac njegove moći bio je tokom i posle Drugog svetskog rata.
Posle Staljinove smrti skinut je sa dužnosti i pogubljen od strane Staljinovih naslednika 23. decembra 1953. godine.
Ali, bio je to zapravo samo kraj priče…
Staljinov “momak za prljave poslove”
Berija je rođen kao sin seljaka u Gruziji, ali se pričalo i da je beio vanbračno dete lokalnog plemića. Učio je tehničku školu u Suhumiju, i po podacima, stupio je u Boljševičku partiju marta 1917, kao student u Bakuu.
Prema neproverenim podacima, za vreme Oktobarske revolucije u Rusiji bio je dvostruki agent – radio je i za boljševike i za njihove protivnike.
Nakon pobede “crvenih” u Sovjetskom Savezu pokazao se kao lukav i sposoban političar i krenuo da se uspinje na partijskoj lestvici, ali i u redovima tajne policije. Do 1922, Berija je postao zamenik šefa organizacije - naslednice Večeke, OGPU (Kombinovani državni politički direktorat), u Gruziji.
Kako su bili zemljaci - Gruzini, Berija je od ranih dana bio saveznik Staljinu u sticanju vlasti u Komunističkoj partiji i sovjetskom režimu i sticao je moć zajedno sa njim postavši prvi sekretar Gruzije, a zatim i celog Kavkaza.
Berija je znao da laska i podilazi Staljinu ukazujući mu poštovanje “kao kralju”. Berija je napisao knjigu o istoriji komunizma na Kavkazu u kojoj je preuveličao Staljinovu ulogu pre revolucije i nastojeći da minimalizuje ili potpuno ukine pominjanje Lenjina.
Kada je 1934. počela Staljinova čistka partije i vlade, nakon ubistva Sergeja Kirova, Berija je sprovodio čistke u Transkavkazu, koristeći priliku da izravna mnoge stare račune. Ubijao je svoje političke protivnike, ali i “kolege” iz partije - svakoga za koga bi procenio da bi mogao da mu se nađe na putu.
Bez problema je čistio čitave porodice, a njegovi potčinjeni su pričali da Berija ne voli “žive protivnike”.
Od 1938. godine vodio je ceo sistem koncentracionih logora u kojima su bili zarobljeni milioni. U čistkama 30-ih stradale su stotine hiljada ljudi.
“To je Berija, moj Himler”
S početkom Drugog svetskog rata Berija je postao još moćniji. Marta 1939, Berija je postao kandidat član Politbiroa komunističke partije. Iako nije stekao puno članstvo do 1946, već je bio jedan od vrhovnih vođa Sovjetskog Saveza. 1941, Berija je postao generalni komesar državne bezbednosti, što je bio najviši policijski čin u Sovjetskom Savezu u to doba.
Tokom Drugog svetskog rata je preuzeo odgovornost za glavna unutrašnja pitanja, koristeći milione ljudi koje je NKVD zatvorio u radne logore za ratnu proizvodnju.
Berija je sa Staljinom išao i na Jaltu 1945. godine. Svedoci navode da je američki predsednik Ruzvelt tokom večere pitao Staljina ko je to s njim, a Staljin mu je odgovorio: “To je Berija, moj Himler”.
Sadista i serijski silovatelj i ubica
Berija sa Staljinom (u pozadini) i Staljinovom ćerkom Svetlanom
Berija je decenijama silovao devojke i mlade žene. Pričalo se da ih je lično “lovio” vozeći se automobilom po Moskvi. Nakon što bi izabrao “žrtvu” njegovi telohranitelji bi je uvukli u kola.
– Nekad bi tražio po pet, šest ili sedam devojaka. Naterao bi ih da se skinu, osim cipela, i da kleknu na kolena, kako bi načinile krug. Tada bi hodao oko njih u svom ogrtaču, i izvukao bi jednu od njih, odvukao je i silovao. Ovo je nazivao igrom cveta – ispričao je u jednom intervjuu autor Anton Antonov-Ovsenko, koji je napisao Berijinu biografiju.
Silovane devojke bi ili ubijao ili puštao da idu znajući da neće imati kome da se žale. Među žrtvama bilo je i maloletnih devojčica, a pričalo se da roditelji dolaze da ih sačekaju ispred tajne policije nakon što ih se Berija zasiti. Svim žrtvama je poklanjao cveće jer bi na taj način čin silovanja predstavljao kao ljubavni sastanak uz obostrani pristanak.
Brojne priče, koje su godinama kružile, govore da je Berija lično tukao, mučio i ubijao svoje žrtve. Od 70-ih, Moskovljani su prepričavali priče o kostima nađenim ili u dvorištu, podrumima, ili sakrivenim unutar zidova ranije Berijine rezidencije.
Memoari ljudi bliskih Beriji, kao što su njegov sin, zatim bivši sovjetski šef spoljnih obaveštajaca Pavel Sudoplatov odbijaju ove optužbe, i opisuju Beriju potpuno drugačije.
Pad
Kako se Staljin bližio svojim sedamdesetim, posleratnim godinama je dominirala prikrivena borba za nasleđe među njegovim potčinjenima. U tom periodu Staljin se odaljio od Berije verovatno strahujući da bi ovaj mogao da ga ukloni u pokušaju da dođe na vlast.
Dana 5. marta, 1953. Staljin je umro - četiri dana nakon što mu je pozlilo u noći nakon večere sa Berijom i drugim sovjetskim vođama. U političkim memoarima sovjetskog ministra spoljnih poslova Vjačeslava Molotova, objavljenim 1993. piše da se Berija hvalio da je upravo on otrovao Staljina, iako nijedan čvrst dokaz za to nikada nije pronađen.
Nakon Staljinove smrti, Berija je postavljen za prvog zamenika premijera. Njegov bliski saveznik, Maljenkov je postao novi premijer, i on je u početku bio najmoćniji čovek u post-staljinovskom rukovodstvu.
Njegov problem bio je taj što su ga se svi ostali članovi Politbiroa plašili i što su želeli da ga se reše. Blok protiv njega predvodio je Nikita Hruščov.
Podaci o Berijinom padu značajno variraju. Po najnovijim izvorima, Hruščov je sazvao sastanak predsedništva 26. juna, gde je napao Beriju, optuživši ga da ga je plaćala britanska obaveštajna služba. Beriju je ovo potpuno iznenadilo, ali ostali članovi su podržali Hruščova koji je predložio njegovo trenutno otpuštanje.
Na unapred dogovoren znak, maršal Georgij Žukovu i grupa naoružanih oficira odmah su upali i uhapsili Beriju. Neki izvori tvrde da je Berija ubijen na licu mesta, ali za ovo nema dokaza.
Berija hapšenje je držano u tajnosti dok nisu uhapšeni njegovi glavni ljudi. Beriji je sudio “specijalni sud“. Kada je doneta presuda na smrt, po kasnijim tvrdnjama nekih, Berija je na kolenima molio za milost. Nakon ovoga je ubijen.
Međutim, po drugim izvorima, uključujući i njegovog sina, Berijina kuća je napadnuta 26. juna 1953. i Berija je ubijen na licu mesta.
Berijina supruga i sin su poslati u radni logor, ali su preživeli, i kasnije su pušteni. Njegov sin, Sergo Berija je još uvek živ, i brani očevu reputaciju.
Maja 2000. Vrhovni sud Ruske Federacije je odbio molbu članova Berijine porodice da se poništi presuda iz 1953. Ova molba je bila bazirana na ruskom zakonu koji predviđa rehabilitaciju žrtava lažnih političkih optužbi. Sud je, međutim, smatrao da je “Berija bio organizator represije nad sopstvenim narodom, i da stoga ne može biti smatran žrtvom“.
