Čekaj me i ja ću sigurno doći! NAJLEPŠA LJUBAVNA PESMA svih vremena krije TUGU PESNIKA koju malo ko zna
/
Teško da su ikada napisani lepši ljubavni stihovi: "Čekaj me i ja ću sigurno doći, samo me čekaj dugo..." Pesma je ušla u antologiju i i danas je jedna od najpoznatijih oda zaljubljenima i njihovim snovima. Najžalosnije od svega - svom autoru je donela svetsku slavu, ali ne i sreću.
Konstantin Simonov jedan je od najuticajnih sovjetski pisaca svih vremena. Dobitnik je Staljinove nagrade za književnost 6 puta, Lenjinove nagrade, ordena Belog lava, a proglašen je i herojem Sovjetskog Saveza. Ipak, širom sveta najupamćeniji će ostati po svojim stihovima: “Čekaj me i ja ću sigurno doći”.
A pesnikova priča zbog koje je napisao pesmu koja je ganula milione bila je veoma lična i tragična.
Ljubav u rovu Drugog svetskog rata
U životu Konstantina Simonova postojala je samo jedna žena – slavna sovjetska glumica Valentina Serova u koju je bio očajnički zaljubljen. Jedini problem? Valentina je već bila udata i to srećno za generala Anatolija Serova.
Međutim, onda se dogodilo da je Anatoli 1939. poginuo u nesreći dok je testiao novi avion. Valentina je bila skrhana i dugo se upuštala u mnogoborjne ljubavne afere, ali nikog nije uspela da zavoli. Tj. sve dok, ratne 1940. godine, nije upoznala Konstantina.
I taman kada se činilo da će njihova ljubav procvetati, pisac je mobilisan i postao je ratni dopisnik direktno sa fronta i daleko od svoje drage. Ovo iskustvo će ga obeležiti za ceo život jer će svedočiti nekim od najkrvavijih bitaka u istoriji čovečanstva – bici kod Odese, odbrani Staljingrada, boju za Berlin…
Upravo u jednom od tih rovova 1941, siguran da se kući neće vratiti, Konstantin Simonov je napisao svoju najlepšu ljubavnu pesmu – “Čekaj me”. U mislima mu je bila samo Valentina, a njegova oda trebalo je da postane poruka njoj kada njega više ne bude.
Čekaj me
Čekaj me, i ja ću sigurno doći
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge niko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada pisma prestanu
stizati izdaleka,
čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vrijeme da zaboraviši da te nade lažu.
Nek povjeruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj. I nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek kaže ko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znaćemo kako
preživeh vatru kletu — naprosto, ti si čekati znala
kao niko na svetu.
Stihovi su proveli u džepu Konstantinovog kaputa pune četiri godine, a dogodilo se čudo – Simonov se živ, zdrav i ovenčan slavom vratio kući 1943. pravo u zagrljaj svoje voljene i tek toliko da se venčaju. Do kraja rata stekao je čin pukovnika i bio postavljen na poziciju zamenika generalnog sekretara Unije sovjetskih pisaca.
Priča slavnog pisca i najpoznatije sovjetske glumice tog doba obišla je svet, a pesma o njihovoj ljubavi koja je nadjačala smrt prevedena je na čak 35 jezika. Ipak, malo ljudi zna šta se dogodilo nakon “hepi end-a”.
Tragičan kraj
Ironično, nakon svih nedaća koje su prošli, Konstantin i Valentina u braku nisu imali sreće. Stalno pod budnim okom javnosti, počele su da kruže priče da je Valentina, dok joj je suprug bio na ratištu i pisao najlepše stihove, varala Simonova i to sa “budžovanom” - generalom Rokosovskim.
PROČITAJTE JOŠ:
Danas se zna da je afera bila izmišljena. Valentina jeste radila kao dobrovoljna medicinska sestra u bolnici u kojoj se Rokosovski oporavljao od rana sa ratišta i da, jesu se sreli nekoliko puta, ali to je bilo sve! General je u to vreme već imao ljubavnicu, doktorku u toj bolnici sa kojom je 1945. dobio i ćerku, a Valentinu više nikada nije ni video.
Ipak, brak nije preživeo tračeve. Konstantin Simonov je napustio suprugu 1957. a njen život je krenuo silaznom putanjom. Karijera joj je potpuno zamrla i postala je alkoholičarka. Jedna od najlepših žena Sovjetske Rusije umrla je sama i zaboravljena 1975. u Moskvi u 58. godini života.
Ni Konstantin nakon Valentine nije pronašao sreću. Posvetio se karijeri i jedina porodica postale su mu knjige i stihovi. Umro je 1979. godine pokušavajući da, i pored protivljenja vojske, stvori arhiv sećanja onih koji su se borili u Drugom svetskom ratu.
Tomina pesma
Konstantinova oda besmrtnoj ljubavi i zanosu preživela je do današnjih dana i danas je jedna od najpopularnijih poema ikada napisanih na ruskom jeziku.
Dodavši joj muziku pevali su je i recitovali mnogi umetnici širom sveta. Kod nas, to su učinili Rade Šerbedžija i Toma Zdravković. Neki izvori kažu da je Zdravković odlučio da izvede ovu pesmu nakon što je saznao da je bolestan. Muziku, prepev i modifikaciju teksta uradio je Milutin Popović Zahar.
