TRAGEDIJA "DUNAVSKOG TITANIKA": Zaboravljena beogradska nesreća koju nećete naći u udžbenicima istorije
/
Septembar 1952. godine u Beogradu je bio sunčan i blag. U toku je bila obnova Savskog mosta, pa se između Zemuna i Beograda putovalo brodom ili autobusima koji su išli do mosta, a dalje su putnici prelazili peške. Međutim, baš tog 9. septambra, prelaz je bio zatvoren i za pešake, pa je jedini način da se pređe preko Save bio brodom. A onda su nad prestonicom počeli da se navlače crni oblaci...
Svakog 9. septembra Beograđani se sećaju najveće mirnodopske rečne nesreće na ovim prostorima kada je u talasima Save i Dunava, između Velikog ratnog ostrva i Kule Nebojše potonuo putnički brod “Niš” odnoseći sa sobom živote desetina ljudi.
Zbog radova na Savskom mostu tog dana je interesovanje za redovnu brodsku liniju Beograd-Zemun bilo znatno veće nego inače. Brod “Niš” je imao kapacitet od 60 osoba, ali je ostalo zabeleženo da je tog dana prodato 106 karata. Preživeli su kasnije pričali da je na brodu bilo blizu 150 ljudi, iako tačan broj nikada nije u potpunosti utvrđen.
Prema saopštenju tadašnje policije, brod je krenuo iz Beograda u 13:07 časova. Do ušća je doplovio normalno, a onda su ga zahvatili jak vetar, kiša i grad. Sve što je kapetan Ferdinand Nobilo pokušao kako bi spasao brod, bilo je bezuspešno.
“Niš” je pod udarima oluje potonuo za svega tri minuta. Od polaska sa Savskog pristaništa prošlo je pet minuta.
Ništa se nije videlo, Dunav je bio zamagljen… Jedva sam video konturu broda kroz kišu i grad. Najednom je, slično zvuku automobilske sirene, počela sirena sa broda isprekidano i brzo da daje signal za pomoć. Glas sirene je umukao, brod je bio još na površini, ali je već počeo da tone… Sa reke se začuo očajnički krik ljudi… Kiša i grad su bezdušno tukli… Na vodi su se crnele samo ljudske glave, bilo ih je šezdesetak – objavila je Politika u izdanju od 12. septembra svedočenje Svetislava Marjanovića koji je pecao na obali Save ispod Kule Nebojše i bio očevidac tragedije.
Putnicima, od koji je većina ostala zaglavljena u salonu broda, pritekli su u pomoć lađari i ribari, ali oluja je bila nemilosrdna. Mnogi su se udavili pre nego što su čamci uopšte stigli do njih.
Vađenje iz mutnih dubina
Na kraju, bilans je bio poražavajući – izveštaji iz tog vremena govorili su o najmanje 126 žrtava, a tačan broj poginulih nikada nije utvrđen. Bila je to najveća tragedija u istoriji jugoslovenskog rečnog brodarstva. Tridesetak preživelih spaslo se samo zahvaljujući sreći.
Dva sata kasnije, na mesto tragedije pristigli su i tadašnji državni zvaničnici – Aleksandar Ranković, Slobodan Penezić Krcun i Jovan Veselinov. Vlada FNRJ proglasila je trodnevnu žalost i obećala pomoći deci koja su u ovoj nesreći ostala bez roditelja.
Iste noći iz mutnih rečnih dubina izvučen je brod “Niš”, zbog tragedije već nazvan “Dunavski Titanik”. Svedoci ovog događaja zapisali su da je bio gotovo neoštećen i u položaju kao da plovi.
U toku cele pretprošle noći i jučerašnjeg dana, užurbano se radilo na vađenju brodolomnika i utvrđivanju njihovog identiteta… Velikim i zadivljujućim naporima posade broda “Soča” i drugih radnika, brod je izvađen sa dna reke. Nalazio se na dubini od 14 metara… Gnjurac Bogoljub Perić prvi se spustio do kabine u kojoj je zatekao jeziv prizor – mrtvog mornara kako grli katarku broda i još 55 leševa, od toga sedmoro dece. Do pola osam ujutro izvađena je i poslednja žrtva – izvestila je “Borba” od 11. septembra 1952. godine.
Kapetan Ferdinand Nobilo nakratko je zadržan u pritvoru, ali je specijalna komisija formirana da ispita ovu nesreću zaključila da je brod potonuo zbog “više sile” i niko nije optužen za nesreću.
U godinama koje su usledile, svakog 9. septembra na ušću Save u Dunav grupica preživelih okupljala se da bacanjem venaca u reku obeleži dan sećanja na ovu tragediju. Priča je međutim, vremenom pala u zaborav, a poslednji pomen održan je 2012. godine kada je obeleženo šest decenija od tragedije “dunavskog Titanika”.
